Госпође, слиши ме: толику слас има
прислатко тве име јер ми свис вазима;
тер када име чух од твоје младости,
ончас ти дах послух с великом радости.
Зач рекох у себи: слатко се зове слас; 5
ну тогај сад не би, а кад би, што је глас?
Ма нека слуга твој, мој цвите прибили,
још буде рећ овој чеса дил све цвили,
чеса дил све тужи, неголи јер праве
госпођи да служи за име ку славе;10
зач име тве држе с наравом да склада,
тој држу, кад брже охолас не влада.
Не бирек љепотом да се ти охолиш,
тер мојим животом ништа се не болиш,
тер за ме не помни анђелски образ твој,15
видећи гди домни у жељах живот мој.
Тер ако ћ не добит речен'је јадовно,
не мари тач злобит тве име љубовно,
ну к тому имену приложи срдачце,
нека ја не вену, присвитло суначце;20
нека ја не бољу, нека зло не слутим,
нека ја невољу толику не ћутим,
и нека смрт ову мîсли ме не желе,
а тебе што зову, истину да веле.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
