Gorčije žalosti jesu li gdi komu,
ner mojoj mladosti i srcu jur momu?
Izgubili muku svu, zamani sve mi bi,
posijah ja njivu, a druziem žetva bi.
Ovakoj za inih množi lov loviše,5
koji lov ja učínih, ini ga dobiše.
Ranju ja košutu, ku sliedih po gori,
druziem je u skutu, a mene izmori.
Eto inim već takoj jezero izvire,
a trudan život moj od žegje umire.10
Tač sreća oholo svoj tanac sastavi,
tere gre oholo, pojući u slavi,
a ja sam tamnostiv neprávo udieljen,
i velmi žalostiv, kroz ljubav uhiljen.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Михо Бунић Бабулинов, умро 1590, пре 434 године.
