Горчије жалости јесу ли гди кому,
нер мојој младости и срцу јур мому?
Изгубили муку сву, замани све ми би,
посијах ја њиву, а друзием жетва би.
Овакој за иних множи лов ловише,5
који лов ја учíних, ини га добише.
Рању ја кошуту, ку слиедих по гори,
друзием је у скуту, а мене измори.
Ето иним већ такој језеро извире,
а трудан живот мој од жегје умире.10
Тач срећа охоло свој танац састави,
тере гре охоло, појући у слави,
а ја сам тамностив непрáво удиељен,
и велми жалостив, кроз љубав ухиљен.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Михо Бунић Бабулинов, умро 1590, пре 434 године.
