Džorine
Gizdavi moj cvite, moj vinče biserni,
koli je krozi te život moj čemerni!
Jer srce u mani razmišlja i ćuti
u tuđoj toj strani da t' su trudni puti.
Ovdi s' mlados svoju razbludno užival, 5
vinu s' u pokoju dan i noć pribival;
raskoše još vel'je i milo živin'je
i svako vesel'je bi na tve hotin'je.
Jak vila ki bosil dragomu namini,
gojiv tî se s' nosil, moj džilju jedini; 10
a sad mi jur prave da s mukom pribivaš,
na zemlji bez trave još mnokrat počivaš,
i mnokrat u gori putuješ bez druga,
gdi narav ne stvori ni dubka ni luga.
Zimnju noć ne haješ ni pomnjiš o sebi, 15
na snigu ostaješ, ki mrzne o tebi.
Nije se moć ne čudit običaj gdi primi
da vazdan mož trudit na vitru i zimi;
a ne mož viditi tuj da ti je tko viran,
da s njega mož biti pokojan i miran. 20
Tuj svi t' su tuđini, u kih nî ufan'je;
ki pomoć ku čini, taj gleda t' iman'je.
Službe njih očite skrovne su podhibe
u kih su povite tuđinu pogibe.
Svakčas toj misleći, moj vinče biseran, 25
ne možem izreći život moj čemeran.
Prostinuv sva strahom, na oči plač pride,
ter suzim s uzdahom, lica mi sva blide;
ne hajem nimalo glavu kosom sviti,
ni pomnjim ostalo lipo uresiti. 30
S mene su jur spale sve dike gizdave,
ni od kogar hvale ne gledam ni slave;
jer komu da se ja uresiv prikažem,
pokle sam daleč tja razlučna s najdražijem?
Ti s' ures i slava, ti mi s' čâs velika, 35
ti s' lipos gizdava i moja sva dika;
i ti si jedino sve moje blaženstvo,
van koga ja ino ne želim kraljestvo.
Togaj cić mu mlados vesel'je sve ođe,
razgovor ni rados na moj um ne dođe; 40
i sve što ja pozrem ili budem čuti,
tugljivo da umrem, stuživ me svu smuti.
Ti s' moj glas počteni ter hip i vid i um,
ti s' misal u meni, izgovor i razum;
ti s' moje želin'je, ti s' moje srdačce, 45
ti s' moje živin'je i svitlo sunačce.
I zasveda tamo od mene dalek bi,
često te ovamo ja viđam pri sebi;
ar priz noć i priz dan oči te me vide,
kad godir na nje san za kratak čas pride. 50
Vas taj san tvu mlados me srce uživa,
van ke mnim da rados u raju ne biva.
Oh, nu je kratka noć i rados od sanka,
ku prijat nije moć ner do bila danka;
ar zora kad sine s istočnom svitlostju, 55
vas mi taj san mine s velikom žalostju.
Tuj kunem svakoga ki zlato za naći,
ostaviv dragoga, dalek bude zaći.
Oh, daj li bî na to pridrago kamen'je
i srebro i zlato i vridno iman'je 60
da može razlučit dragoga sa milim
ter da mož ti mučit a ja tač da cvilim?
ar naše primilo s ljubavju jedinstvo
sve ne bi platilo svitovno kraljestvo.
Hrlo se jur spravi, ne krsmaj nimalo, 65
moj cvite gizdavi i moja sva hvalo.
Krostoj se sâm spravi i s trgom ostalo,
cić moje ljubavi ne krsmaj nimalo.
Od mene jur tvoje ne čin' se želiti,
čin' da oči moje budu te viditi; 70
ar s togaj ja puta tač želim tve lice
jak trudna košuta ka želi vodice.