Џорине
Гиздави мој цвите, мој винче бисерни,
коли је крози те живот мој чемерни!
Јер срце у мани размишља и ћути
у туђој тој страни да т' су трудни пути.
Овди с' младос своју разблудно уживал, 5
вину с' у покоју дан и ноћ прибивал;
раскоше још вел'је и мило живин'је
и свако весел'је би на тве хотин'је.
Јак вила ки босил драгому намини,
гојив тî се с' носил, мој џиљу једини; 10
а сад ми јур праве да с муком прибиваш,
на земљи без траве још мнократ почиваш,
и мнократ у гори путујеш без друга,
гди нарав не створи ни дубка ни луга.
Зимњу ноћ не хајеш ни помњиш о себи, 15
на снигу остајеш, ки мрзне о теби.
Није се моћ не чудит обичај гди прими
да ваздан мож трудит на витру и зими;
а не мож видити туј да ти је тко виран,
да с њега мож бити покојан и миран. 20
Туј сви т' су туђини, у ких нî уфан'је;
ки помоћ ку чини, тај гледа т' иман'је.
Службе њих очите скровне су подхибе
у ких су повите туђину погибе.
Свакчас тој мислећи, мој винче бисеран, 25
не можем изрећи живот мој чемеран.
Простинув сва страхом, на очи плач приде,
тер сузим с уздахом, лица ми сва блиде;
не хајем нимало главу косом свити,
ни помњим остало липо уресити. 30
С мене су јур спале све дике гиздаве,
ни од когар хвале не гледам ни славе;
јер кому да се ја уресив прикажем,
покле сам далеч тја разлучна с најдражијем?
Ти с' урес и слава, ти ми с' чâс велика, 35
ти с' липос гиздава и моја сва дика;
и ти си једино све моје блаженство,
ван кога ја ино не желим краљество.
Тогај цић му младос весел'је све ође,
разговор ни радос на мој ум не дође; 40
и све што ја позрем или будем чути,
тугљиво да умрем, стужив ме сву смути.
Ти с' мој глас почтени тер хип и вид и ум,
ти с' мисал у мени, изговор и разум;
ти с' моје желин'је, ти с' моје срдачце, 45
ти с' моје живин'је и свитло суначце.
I засведа тамо од мене далек би,
често те овамо ја виђам при себи;
ар приз ноћ и приз дан очи те ме виде,
кад годир на ње сан за кратак час приде. 50
Вас тај сан тву младос ме срце ужива,
ван ке мним да радос у рају не бива.
Ох, ну је кратка ноћ и радос од санка,
ку пријат није моћ нер до била данка;
ар зора кад сине с источном свитлостју, 55
вас ми тај сан мине с великом жалостју.
Туј кунем свакога ки злато за наћи,
оставив драгога, далек буде заћи.
Ох, дај ли бî на то придраго камен'је
и сребро и злато и вридно иман'је 60
да може разлучит драгога са милим
тер да мож ти мучит а ја тач да цвилим?
ар наше примило с љубавју јединство
све не би платило свитовно краљество.
Хрло се јур справи, не крсмај нимало, 65
мој цвите гиздави и моја сва хвало.
Кростој се сâм справи и с тргом остало,
цић моје љубави не крсмај нимало.
Од мене јур твоје не чин' се желити,
чин' да очи моје буду те видити; 70
ар с тогај ја пута тач желим тве лице
јак трудна кошута ка жели водице.
