Gdi možem da poju, noseći srdačce
od svita gospoju jakino sunačce!
Sustal bih, ja vime, da sam môć od zmaja,
toliko jur vrime koje se ne zbraja
jak vali na moru; a rad bih da pišem 5
po bijelom mramoru za koga uzdišem.
Svak neka govori od nje toj dovika:
"Ovo ka umori neharno človika!"
Milos jo' zasluživ, ne taji mâ mlados,
ovo sam istom živ, želeći nje rados. 10
Vaj budi svim ljudem ki ljubav tiraju;
da je se ja bljudem, živil bih u raju.
Nebeski Izuse, pokoli takoj hoć
da oči me suze cvileći dan i noć,
daruj mi ovi dar, molim te, - smrt hrlo, 15
da obraz nje nigdar ne vidim ni grlo.
Odko se podobi nemilos za službu?
Li ona zlo kobi, Bog čuje svu tužbu.
}
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
