Гди можем да поју, носећи срдачце
од свита госпоју јакино суначце!
Сустал бих, ја виме, да сам мôћ од змаја,
толико јур вриме које се не збраја
јак вали на мору; а рад бих да пишем 5
по бијелом мрамору за кога уздишем.
Свак нека говори од ње тој довика:
"Ово ка умори нехарно чловика!"
Милос јо' заслужив, не таји мâ младос,
ово сам истом жив, желећи ње радос. 10
Вај буди свим људем ки љубав тирају;
да је се ја бљудем, живил бих у рају.
Небески Изусе, поколи такој хоћ
да очи ме сузе цвилећи дан и ноћ,
даруј ми ови дар, молим те, - смрт хрло, 15
да образ ње нигдар не видим ни грло.
Одко се подоби немилос за службу?
Ли она зло коби, Бог чује сву тужбу.
}
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
