Sinoć draga s dragim govorila,
Do jutra ga nigdar nigder ne vidila.
Vazme vidar, ter pojde na vode.
Tot na vodi moj dragi sijaše
I vranoga konja napojaše. 5
„Bih ti rekal, draga dušo moja,
Ma ne smijem, da me drugi čuju,
Ko bi ti se srića namirila,
On prstenak koga sam ti dajo,
Ti ga deri, ne davaj ga meni 10
Rad ljubavi, ka j’ bila med nami.
Al su mane druge govorile,
Da si ljuta kano ljuta zmija.“
„„Amen, Bože! koji je to rekal,
Da bi mu se svila oko vrata!““ 15
Tomu malo vrime postanulo,
Malo vrime, nedeljica dana.
Nediljice druga polovica,
Ona mlada se je oženila
Za lipljega i višeg od njega, 20
Ner če nima imena njejega.
Kad su mladu svatovi peljali
Mimo dvora prvoga junaka,
Na funeštri Ivanova majka:
„Nu hod’ simo, moj sinko Ivane, 25
Nis vidila ovake svatove,
Lipi svati, još lipša divojka!
Stan’ te svati, ostav’ te divojku!“
„„Hote, svati, vodite me naprid!““
„Muč mi tude, stara majko moja, 30
Ti si kriva da ni ljuba moja,
Ljuba moja a nevesta tvoja!“
Ričju zusti i dušicu pusti.
Slj. Žiža, br. 2. Od Gaudente
Lister iz Suska kod Lošinja.
