Синоћ драга с драгим говорила,
До јутра га нигдар нигдер не видила.
Вазме видар, тер појде на воде.
Тот на води мој драги сијаше
I вранога коња напојаше. 5
„Бих ти рекал, драга душо моја,
Ма не смијем, да ме други чују,
Ко би ти се срића намирила,
Он прстенак кога сам ти дајо,
Ти га дери, не давај га мени 10
Рад љубави, ка ј’ била мед нами.
Ал су мане друге говориле,
Да си љута кано љута змија.“
„„Амен, Боже! који је то рекал,
Да би му се свила око врата!““ 15
Тому мало вриме постануло,
Мало вриме, недељица дана.
Недиљице друга половица,
Она млада се је оженила
За липљега и вишег од њега, 20
Нер че нима имена њејега.
Кад су младу сватови пељали
Мимо двора првога јунака,
На фунештри Иванова мајка:
„Ну ход’ симо, мој синко Иване, 25
Нис видила оваке сватове,
Липи свати, још липша дивојка!
Стан’ те свати, остав’ те дивојку!“
„„Хоте, свати, водите ме наприд!““
„Муч ми туде, стара мајко моја, 30
Ти си крива да ни љуба моја,
Љуба моја а невеста твоја!“
Ричју зусти и душицу пусти.
Сљ. Жижа, бр. 2. Од Гауденте
Листер из Суска код Лошиња.
