Nemoj, slatki Gospodine,
u gnjivu me tvom karati,
ni me zloće i krivine
u rasrdžbi pedepsati.
Imaj milos vrhu mene
er sam tužan bolan dosti:
ozdravi me er smetene
sve su trudne moje kosti.
I mâ duša zamućena
u sebi je sasma odveće,
nu moć tvoja božanstvena
dokli, dokli srdit se će?
Obrani me, Bože istini,
jaoh, i otmi dušu moju,
spasena me ter učini
za neizmjernu milos tvoju.
Jer u smrti vječnoj nije
tko se od tebe spomenuće,
a u paklu duh koji je
ki spovijedat vlas tvoju će?
Trudih s mojijem uzdasima,
po sve noći odar praću,
mojijem suzam, vaj, groznima
mu postelju oblijevaću.
S gnjiva se je zamutio
vid i oko plačno moje,
ter sam tužan ostario
s neprijateljim mojijem stoje.
Svi od mene dijelite se
ki tvorite sagriješen'ja
er Bog uho sve prinese
na glas moga procviljen'ja.
Moj Gospodin pomno dosti
mu molitvu uslišio je,
moj Gospodin pun milosti
moju molbu primio je.
Ah, smeli se i sramili
svi zlo meni koji žele,
vratili se i stidili
crljeneć se brzo vele.
Ocu, Sinu, Duhu Svetu
slava, hvala, čas jednaka
u početku nepočetu
ko bi sad, sveđ i u vik paka.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
