Немој, слатки Господине,
у гњиву ме твом карати,
ни ме злоће и кривине
у расрџби педепсати.
Имај милос врху мене
ер сам тужан болан дости:
оздрави ме ер сметене
све су трудне моје кости.
I мâ душа замућена
у себи је сасма одвеће,
ну моћ твоја божанствена
докли, докли срдит се ће?
Обрани ме, Боже истини,
јаох, и отми душу моју,
спасена ме тер учини
за неизмјерну милос твоју.
Јер у смрти вјечној није
тко се од тебе споменуће,
а у паклу дух који је
ки сповиједат влас твоју ће?
Трудих с мојијем уздасима,
по све ноћи одар праћу,
мојијем сузам, вај, грознима
му постељу облијеваћу.
С гњива се је замутио
вид и око плачно моје,
тер сам тужан остарио
с непријатељим мојијем стоје.
Сви од мене дијелите се
ки творите сагријешен'ја
ер Бог ухо све принесе
на глас мога процвиљен'ја.
Мој Господин помно дости
му молитву услишио је,
мој Господин пун милости
моју молбу примио је.
Ах, смели се и срамили
сви зло мени који желе,
вратили се и стидили
црљенећ се брзо веле.
Оцу, Сину, Духу Свету
слава, хвала, час једнака
у почетку непочету
ко би сад, свеђ и у вик пака.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
