Dažde mi suzice s uzdahom složene
niz bliedo me lice, u željah ke vene.
Kad godi, ma vilo, vidjeti daš meni
tve lice pribilo i obraz rumeni,
istina pogled tvoj i tvoj smieh gizdavi5
utaži plamen moj od gorke ljubavi;
ali pak skonča me kreposna ljuvezan,
u ognju koja me rastvara noć i dan.
A za tiem probudim, ostinu kako led,
od mene kad vidim da svrneš tvoj pogled,10
i zgubim ufanje od svake radosti,
a stečem plakanje i vječne žalosti.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
