Дажде ми сузице с уздахом сложене
низ блиедо ме лице, у жељах ке вене.
Кад годи, ма вило, видјети даш мени
тве лице прибило и образ румени,
истина поглед твој и твој смиех гиздави5
утажи пламен мој од горке љубави;
али пак сконча ме крепосна љувезан,
у огњу која ме раствара ноћ и дан.
А за тием пробудим, остину како лед,
од мене кад видим да сврнеш твој поглед,10
и згубим уфање од сваке радости,
а стечем плакање и вјечне жалости.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
