Vijala se bila loza vinova,
Ispod bila, ispod grada Novoga.
Nije ono bila loza vinova,
Ner su ono do dva draga i mila.
Oni su se od malena jubili, 5
Ivanovu svitlu knjigu učili.
Ivan Mari na rastanku govori:
„Projdi z Bogom, prejubjena divojko!
Jal prolazi va onu goru visoko,
Ter mi zami jenu grudu sniženu, 10
Ter ju metni u njedarca na srce.
Kak’ se topi ona gruda snižena,
Tak se topi moje srce za tobom.“
Mare Ivu, opet za tim govori:
Od učitelja Mahulje, iz Dobrinja. 15
„Ti mi zami jenu ružu rumenu,
Ter ju metni na 'no žarko sunašce.
Kako vene ona ruža rumena,
Tako vene moje srce za tobom.““
Stj. Žiža, br. 133.
Od učitelja Mahulje, iz Dobrinja.
