Вијала се била лоза винова,
Испод била, испод града Новога.
Није оно била лоза винова,
Нер су оно до два драга и мила.
Они су се од малена јубили, 5
Иванову свитлу књигу учили.
Иван Мари на растанку говори:
„Пројди з Богом, прејубјена дивојко!
Јал пролази ва ону гору високо,
Тер ми зами јену груду снижену, 10
Тер ју метни у њедарца на срце.
Как’ се топи она груда снижена,
Так се топи моје срце за тобом.“
Маре Иву, опет за тим говори:
Од учитеља Махуље, из Добриња. 15
„Ти ми зами јену ружу румену,
Тер ју метни на 'но жарко сунашце.
Како вене она ружа румена,
Тако вене моје срце за тобом.““
Стј. Жижа, бр. 133.
Од учитеља Махуље, из Добриња.
