Pređi na sadržaj

Ariadna u odiel'jen'ju Tezea govori

Izvor: Викизворник
Ariadna u odiel'jen'ju Tezea govori
Писац: Саво Бобаљевић



* * *


ARIADNA U ODIEL'JEN'JU TEZEA GOVORI:

Gdi je vajmeh! moje blago?
   ni se vidi, ni se čuje,
   gdi je srce moje drago,
   u kom život moj stanuje?
Što ono vid'jeh tja daleče 5
   strahovito u pučini?
   Ostavi me, jaoh! uteče
   drag Tezeo moj žudini.
Svrni k meni jedro bielo,
   neharniče, razlog prosi, 10
   er tko srce me odnosi,
   da ponese moje tielo.
Dušo draga, kamo odhodiš,
   i ne ćutiš moje zgode,
   ter bez mene smiono brodiš 15
   valovite morske vode?
Ovako li mene ostavi,
   pustih za te ka me dvore?
   o nemila ma ljubavi,
   što se bieli strašno more? 20
Spomeni se; neharniče,
   bratu er ne dah mom' pomoći,
   neka liepos tva, laživče,
   mene ovako bude oći.
Gdi su rieči slatke tvoje, 25
   znaš li, kad no reče meni:
   Ariana ma gospoje,
   ti si život moj žud'jeni?
A ja vidim, niesam tvoja,
   er neharnos tobom vlada, 30
   po naravi ka nikada
   ne ima mira ni pokoja.
Svrni k meni jedro bielo,
   neharniče, razlog prosi,
   er tko srce me odnosi 35
   da ponese moje tielo.
Cienjah vajmeh! nać' po tebi
   ljubav, vjeru, mir i sreću,
   sad ufanje me pod nebi
   plasi vjetri svud razmeću. 40
Nu ti za me malo haja,
   po kli ovako hotje uteći,
   ostavivši mene speći
   kod jadovna pusta kraja.
Dušo draga, kamo odhodiš, 45
   i ne ćutiš moje zgode,
   ter bez mene smiono brodiš
   valovite morske vode?
Nu komu se plačna tužim?
   tko da na me oči obrati? 50
   ako tebe vjerno služim,
   ovako me harno plati!
Ćutim tužna, da poznaju
   me pri vare ove gore,
   ke za milos odgovore 55
   na vapjen'je moje daju;
a ti tvrdji od mramora
   na cvil'jen'je i me jade,
   izdavši me bježiš sade
   priko strašna gorka mora. 60
Svrni k meni jedro bielo,
   neharniče, razlog prosi,
   er tko srce me odnosi
   da ponese moje tielo.
To li budem za te umriti, 65
   bit' će meni prem za dosti,
   da se budeš povratiti,
   da prah skupiš i me kosti.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Саво Бобаљевић, умро 1585, пре 439 година.