АРИАДНА У ОДИЕЛ'ЈЕН'ЈУ ТЕЗЕА ГОВОРИ:
Гди је вајмех! моје благо?
ни се види, ни се чује,
гди је срце моје драго,
у ком живот мој станује?
Што оно вид'јех тја далече 5
страховито у пучини?
Остави ме, јаох! утече
драг Тезео мој жудини.
Сврни к мени једро биело,
нехарниче, разлог проси, 10
ер тко срце ме односи,
да понесе моје тиело.
Душо драга, камо одходиш,
и не ћутиш моје згоде,
тер без мене смионо бродиш 15
валовите морске воде?
Овако ли мене остави,
пустих за те ка ме дворе?
о немила ма љубави,
што се биели страшно море? 20
Спомени се; нехарниче,
брату ер не дах мом' помоћи,
нека лиепос тва, лаживче,
мене овако буде оћи.
Гди су риечи слатке твоје, 25
знаш ли, кад но рече мени:
Ариана ма госпоје,
ти си живот мој жуд'јени?
А ја видим, ниесам твоја,
ер нехарнос тобом влада, 30
по нарави ка никада
не има мира ни покоја.
Сврни к мени једро биело,
нехарниче, разлог проси,
ер тко срце ме односи 35
да понесе моје тиело.
Циењах вајмех! наћ' по теби
љубав, вјеру, мир и срећу,
сад уфање ме под неби
пласи вјетри свуд размећу. 40
Ну ти за ме мало хаја,
по кли овако хотје утећи,
оставивши мене спећи
код јадовна пуста краја.
Душо драга, камо одходиш, 45
и не ћутиш моје згоде,
тер без мене смионо бродиш
валовите морске воде?
Ну кому се плачна тужим?
тко да на ме очи обрати? 50
ако тебе вјерно служим,
овако ме харно плати!
Ћутим тужна, да познају
ме при варе ове горе,
ке за милос одговоре 55
на вапјен'је моје дају;
а ти тврдји од мрамора
на цвил'јен'је и ме јаде,
издавши ме бјежиш саде
прико страшна горка мора. 60
Сврни к мени једро биело,
нехарниче, разлог проси,
ер тко срце ме односи
да понесе моје тиело.
То ли будем за те умрити, 65
бит' ће мени прем за дости,
да се будеш повратити,
да прах скупиш и ме кости.
