31. O Hrvatima i zemlji u kojoj sada stanuju

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
DE ADMINISTRANDO IMPERIO (O UPRAVLjANjU CARSTVOM)
Pisac: Konstantin Porfirogenit, prevodilac: Nikola Tomašić
Poglavlja su preuzeta sa sajta Montenegrina. Tekst je korigovan prema II tomu „Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije“.


31. O Hrvatima i zemlji u kojoj sada stanuju

Hrvati, koji sada žive u predelu Dalmacije jesu potomci nekrštenih Hrvata, takođe zvanih Beli, koji žive iza Turaka (Mađara), i u susedstvu Franačke, a za slovenske susede imaju nekrštene Srbe. „Hrvati“, na slovenskom jeziku znači: „oni koji imaju mnogo zemljišta“. Ti isti Hrvati su došli i zatražili zaštitu kod Iraklija, cara Vizantinaca, pre nego što su Srbi zatražili zaštitu tog istog cara Iraklija, i to u vreme kad su Avari potukli i isterali iz tih krajeva Rimljane koje je car Dioklecijan doveo iz Rima u ove zemlje i tamo naselio, i koji su bili nazvani ,,Rimljani" zbog toga što su bili preseljeni iz Rima u te krajeve, ja mislim na one koji su sada nazvani Hrvatska i Srbija. Ovi su isti Rimljani, proterani od Avara u doba tog istog cara Vizantinaca Iraklija, i njihove zemlje su ostale puste. I tako su, po zapovesti cara Iraklija, isti ovi Hrvati potukli i proterali Avare iz tih zemalja, i sa dozvolom cara Iraklija, oni su se naselili u toj istoj zemlji Avara, u kojoj sada stanuju.

Ovi isti Hrvati u to su vreme imali za kneza oca Porge. car Iraklije je poslao, i doveo iz Rima sveštenike, i učinio od njih jednog nadbiskupa i jednog biskupa i svešenike i đakone, i pokrstio je Hrvate, a u to su vreme ovi Hrvati imali Porgu za svog arhonta(kneza). Ova zemlja u kojoj su se naselili sami isti Hrvati, bila je u pređašnje vreme pod upravom cara Rimljana, pa se zbog toga u zemlji ovih istih Hrvata nalazi palata i hipodromi cara Dioklecijana, još sačuvani u gradu Salona, blizu grada Splita. Ovi kršteni Hrvati neće da ratuju protiv tuđih zemalja, izvan granica svoje zemlje, jer primili neku vrstu proročanskog odgovora i zapovesti od rimskog Pape, koji je u vreme Iraklija, cara Vizantinaca, poslao sveštenike i njih pokrstio. To je zato što su posle krštenja Hrvati napravili jedan ugovor, potvrđen njihovim vlastitim rukama i čvrstim obećanjem, i jemstvom u ime svetoga Petra apostola, da oni nikada neće poći protiv neke strane zemlje i s njom ratovati, nego će radije živeti u miru sa svima koji su voljni jednako tako postupati, i oni su od istoga rimskoga pape primili blagoslov za taj čin, a to je (poruka) ako bi bilo koji stranci pošli u rat protiv zemlje ovih istih Hrvata i nametnuli im rat, tada će moćni Bog ratovati za Hrvate i zaštititi ih, a Petar, Hristov učenik, daće im pobedu.

A mnogo godina kasnije, u vreme arhonta(kneza) Trpimira, oca arhonta(kneza) Krešimira, tamo je došao iz Franačke, koja leži između Hrvatske i Venecije, jedan čovek pod imenom Martin, pobožan u najvećoj mjeri, i ako obučen u odelo svetovnjaka, za kojega ti isti Hrvati jemče da je činio velika čuda, ovaj dobri čovjek, koji je bio bolestan, i kome su bila odrezana stopala, tako da su ga nosila četvorica nosača i odnosili tamo gde je on želio ići, on je potvrdio tim istim Hrvatima zapovest najsvetijeg pape, da bi oni to trebali održavati tako dugo koliko će trajati njihov život, a on im je sam izrekao u njihovu korist jedan blagoslov, sličan blagoslovu koji im je izrekao Papa. Iz tog razloga niti sagene niti kondure ovih Hrvata ne polaze u rat protiv nikoga, osim ako pak neprijatelj ne dođe na njih, ne nametne im rat. Ali ovim brodovima putuju oni Hrvati koji se žele baviti trgovinom, putujući naokolo, iz grada u grad, u Paganiji i u zalivu Dalmacije, sve do Venecije. Knez Hrvata je od samog početka, to je čak od vladavine cara Iraklija, bio podložan i podređen caru Vizantinaca, a nije bio nikad podređen knezu Bugarske. Niti su Bugari ikada išli da ratuju s Hrvatima, osim kada je Mihajlo ili Boris, arhont(knez) Bugara, pošao protiv njih i zaratio, i kad nije mogao postići nikakav uspeh, sklopio je s njima mir, i dao je Hrvatima darove, i primio je od Hrvata darove. Ali, još nikada do sada ovi Hrvati nisu plaćali danak Bugarima, i ako su često ova dva (njihova kneza) davali poklone jedan drugomu za prijateljstvo.

U krštenoj Hrvatskoj nalaze se naseljeni gradovi Nin, Biograd, Velica, Skradin, Livno, Stolpon, Knin, Karin i Klavoka. Krštena Hrvatska može da spremi za rat čak do 60 hiljada konjanika i 100 hiljada pešaka,[a] sagena čak do 80 a kondura do 100. Sagene nose po 40 ljudi svaka, svaka kondura po 20 ljudi a male kondure svaka do 10 ljudi. Ovu veliku silu i mnoštvo vojske, imala je Hrvatska sve do vremena kneza Krešimira. Ali posle njegove smrti, njegov je sin Miroslav, posle četvorogodišnjeg vladanja, bio ubijen od bana Pribine, pa su izbile mnoge svađe i različiti sukobi u celoj zemlji, pa su se smanjile snage i konjice i pešaka i sagena i kondura, za celo područje vladanja Hrvatske. A sada ona ima 30 sagena... kondura velikih i malih... i konjanika ... i pešaka ... Velika Hrvatska, takođe zvana i „Bela“, još je nekrštena, sve do dana današnjeg, kao što su i Srbi koji su njeni susedi. Oni mogu sakupiti manje konjanika i manje pešaka nego što može krštena Hrvatska, zbog toga što su oni stalno izloženi pljačkanju od Franaka, Turaka(Mađara) i Pečenega. Oni niti imaju sagena niti kondura niti trgovačkih brodova, zato što im je more jako daleko, oni iz svojih krajeva zemlje treba do mora da putuju 30 dana. A more, do kojeg dođu nakon 30 dana je ono koje je nazvano „crno“.

Napomene[uredi]

  1. Za ovaj deo teksta postoji kombinovana ispravka Tibora Živkovića i Aleksandra A. Logosa. Prema njihovoj ispravci Moravčikovog izdanja DAI, kod Konstantina VII Porfirogenita piše: "do 60 alagija, pešadije do 100 hiljadiona", a car je morao misliti na najmanje vojne jedinice, ili provincijske alagije i hiljadione. Takvi alagiji imali su po 50 konjanika, a hiljadioni po 400 pešadinaca. To znači Porfirogenit je pisao o 3.000 konjanika i 40.000 pešadinaca. Broj vojnika ostaje veliki i misli se da su to posle 924. spojene vojske kralja Tomislava i kneza Zaharija.[1]