31. О Хрватима и земљи у којој сада станују

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
DE ADMINISTRANDO IMPERIO (О УПРАВЉАЊУ ЦАРСТВОМ)
Писац: Константин Порфирогенит, преводилац: Никола Томашић
Поглавља су преузета са сајта Montenegrina. Текст је коригован према II тому „Византијских извора за историју народа Југославије“.


31. О Хрватима и земљи у којој сада станују

Хрвати, који сада живе у пределу Далмације јесу потомци некрштених Хрвата, такође званих Бели, који живе иза Турака (Мађара), и у суседству Франачке, а за словенске суседе имају некрштене Србе. „Хрвати“, на словенском језику значи: „они који имају много земљишта“. Ти исти Хрвати су дошли и затражили заштиту код Ираклија, цара Византинаца, пре него што су Срби затражили заштиту тог истог цара Ираклија, и то у време кад су Авари потукли и истерали из тих крајева Римљане које је цар Диоклецијан довео из Рима у ове земље и тамо населио, и који су били названи ,,Римљани" због тога што су били пресељени из Рима у те крајеве, ја мислим на оне који су сада названи Хрватска и Србија. Ови су исти Римљани, протерани од Авара у доба тог истог цара Византинаца Ираклија, и њихове земље су остале пусте. И тако су, по заповести цара Ираклија, исти ови Хрвати потукли и протерали Аваре из тих земаља, и са дозволом цара Ираклија, они су се населили у тој истој земљи Авара, у којој сада станују.

Ови исти Хрвати у то су време имали за кнеза оца Порге. цар Ираклије је послао, и довео из Рима свештенике, и учинио од њих једног надбискупа и једног бискупа и свешенике и ђаконе, и покрстио је Хрвате, а у то су време ови Хрвати имали Поргу за свог архонта(кнеза). Ова земља у којој су се населили сами исти Хрвати, била је у пређашње време под управом цара Римљана, па се због тога у земљи ових истих Хрвата налази палата и хиподроми цара Диоклецијана, још сачувани у граду Салона, близу града Сплита. Ови крштени Хрвати неће да ратују против туђих земаља, изван граница своје земље, јер примили неку врсту пророчанског одговора и заповести од римског Папе, који је у време Ираклија, цара Византинаца, послао свештенике и њих покрстио. То је зато што су после крштења Хрвати направили један уговор, потврђен њиховим властитим рукама и чврстим обећањем, и јемством у име светога Петра апостола, да они никада неће поћи против неке стране земље и с њом ратовати, него ће радије живети у миру са свима који су вољни једнако тако поступати, и они су од истога римскога папе примили благослов за тај чин, а то је (порука) ако би било који странци пошли у рат против земље ових истих Хрвата и наметнули им рат, тада ће моћни Бог ратовати за Хрвате и заштитити их, а Петар, Христов ученик, даће им победу.

А много година касније, у време архонта(кнеза) Трпимира, оца архонта(кнеза) Крешимира, тамо је дошао из Франачке, која лежи између Хрватске и Венеције, један човек под именом Мартин, побожан у највећој мјери, и ако обучен у одело световњака, за којега ти исти Хрвати јемче да је чинио велика чуда, овај добри човјек, који је био болестан, и коме су била одрезана стопала, тако да су га носила четворица носача и односили тамо где је он желио ићи, он је потврдио тим истим Хрватима заповест најсветијег папе, да би они то требали одржавати тако дуго колико ће трајати њихов живот, а он им је сам изрекао у њихову корист један благослов, сличан благослову који им је изрекао Папа. Из тог разлога нити сагене нити кондуре ових Хрвата не полазе у рат против никога, осим ако пак непријатељ не дође на њих, не наметне им рат. Али овим бродовима путују они Хрвати који се желе бавити трговином, путујући наоколо, из града у град, у Паганији и у заливу Далмације, све до Венеције. Кнез Хрвата је од самог почетка, то је чак од владавине цара Ираклија, био подложан и подређен цару Византинаца, а није био никад подређен кнезу Бугарске. Нити су Бугари икада ишли да ратују с Хрватима, осим када је Михајло или Борис, архонт(кнез) Бугара, пошао против њих и заратио, и кад није могао постићи никакав успех, склопио је с њима мир, и дао је Хрватима дарове, и примио је од Хрвата дарове. Али, још никада до сада ови Хрвати нису плаћали данак Бугарима, и ако су често ова два (њихова кнеза) давали поклоне један другому за пријатељство.

У крштеној Хрватској налазе се насељени градови Нин, Биоград, Велица, Скрадин, Ливно, Столпон, Книн, Карин и Клавока. Крштена Хрватска може да спреми за рат чак до 60 хиљада коњаника и 100 хиљада пешака,[a] сагена чак до 80 а кондура до 100. Сагене носе по 40 људи свака, свака кондура по 20 људи а мале кондуре свака до 10 људи. Ову велику силу и мноштво војске, имала је Хрватска све до времена кнеза Крешимира. Али после његове смрти, његов је син Мирослав, после четворогодишњег владања, био убијен од бана Прибине, па су избиле многе свађе и различити сукоби у целој земљи, па су се смањиле снаге и коњице и пешака и сагена и кондура, за цело подручје владања Хрватске. А сада она има 30 сагена... кондура великих и малих... и коњаника ... и пешака ... Велика Хрватска, такође звана и „Бела“, још је некрштена, све до дана данашњег, као што су и Срби који су њени суседи. Они могу сакупити мање коњаника и мање пешака него што може крштена Хрватска, због тога што су они стално изложени пљачкању од Франака, Турака(Мађара) и Печенега. Они нити имају сагена нити кондура нити трговачких бродова, зато што им је море јако далеко, они из својих крајева земље треба до мора да путују 30 дана. А море, до којег дођу након 30 дана је оно које је названо „црно“.

Напомене[уреди]

  1. За овај део текста постоји комбинована исправка Тибора Живковића и Александра А. Логоса. Према њиховој исправци Моравчиковог издања DAI, код Константина VII Порфирогенита пише: "до 60 алагија, пешадије до 100 хиљадиона", а цар је морао мислити на најманје војне јединице, или провинцијске алагије и хиљадионе. Такви алагији имали су по 50 коњаника, а хиљадиони по 400 пешадинаца. То значи Порфирогенит је писао о 3.000 коњаника и 40.000 пешадинаца. Број војника остаје велики и мисли се да су то после 924. спојене војске краља Томислава и кнеза Захарија.[1]