(Z*)

Vojislav Ilić

(Z*) Pisac: Vojislav Ilić

S duhovne visine svoje ti si mi pružila ruke,
Tvoj govor, anđelski nežan, očara meni sluh:
Kô demon, odbačen nebom, ja slušah nebesne zvuke,
I preporođen k tebi uzleti bludni duh.

I čiste, nevine suze lijući na tvoje krilo,
Sladosti kajanja nežnog poznadoh u taj dan.
Ah, ja sam grešio gorko. Sve što je nekada bilo
Meni se učini tada kô mračan, groban san

I ljubav, i mržnja moja... Kô drevni raskošnih što je,
I ja sam rasipô ludo sve blago duha svog;
Na gradski, prljavi bazar srce sam bacao svoje,
Jer dnevne istine ljudske bile su meni bog.

No svetli ideal dobra i nežni anđeo mira,
Ti siđe s visine tada, da burni smiriš duh:
Da sedmostruni kimval i zvučna opije lira
Prazničnom svojom pesmom moj očarani sluh!

I danas, odvojen sudbom, s dakijskih obala snežni',
Ja slavim tebe, mila, u slatkom žaru svom;
Jer ti si čistotom svojom i sobom, anđele nežni,
Nebesni poziv dala zemaljskom biću mom.

12. januar 1892.

Izvori

• Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 216, Vuk Karadžić, Beograd.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.