(З*)

Војислав Илић

(З*) Писац: Војислав Илић

С духовне висине своје ти си ми пружила руке,
Твој говор, анђелски нежан, очара мени слух:
Кô демон, одбачен небом, ја слушах небесне звуке,
И препорођен к теби узлети блудни дух.

И чисте, невине сузе лијући на твоје крило,
Сладости кајања нежног познадох у тај дан.
Ах, ја сам грешио горко. Све што је некада било
Мени се учини тада кô мрачан, гробан сан

И љубав, и мржња моја... Кô древни раскошних што је,
И ја сам расипô лудо све благо духа свог;
На градски, прљави базар срце сам бацао своје,
Јер дневне истине људске биле су мени бог.

Но светли идеал добра и нежни анђео мира,
Ти сиђе с висине тада, да бурни смириш дух:
Да седмоструни кимвал и звучна опије лира
Празничном својом песмом мој очарани слух!

И данас, одвојен судбом, с дакијских обала снежни',
Ја славим тебе, мила, у слатком жару свом;
Јер ти си чистотом својом и собом, анђеле нежни,
Небесни позив дала земаљском бићу мом.

12. јануар 1892.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 216, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.