(Zbogom!... Nikada možda neću)
| (Zbogom!... Nikada možda neću) Pisac: Vojislav Ilić |
Zbogom!... Nikada možda neću
Tvoj mili više čuti glas,
Nikada neće ruka moja,
Grleći tebe u samoći,
Rasplesti tvoju gustu vlas;
Niti će ikad više moći
Čarobna senka tavne noći
U zagrljaju naći nas...
I sve to zašto? Ja sam znao:
Tuga i radost - sve je san.
I dok sam slatki sanak snivô,
S gordošću ja sam očekivô
Rastanka našeg tužni dan.
Tako pobožno fakir pada.
Služeći verno bogu svom:
Svršetak igre smrt mu sprema,
Al' on od smrti straha nema,
Nego se gordo sreta s njom.
1. januar 1887.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 9, 2.knjiga, Vuk Karadžić, Beograd.
|