* * *
Burno veče pada i vihor se diže
I pramenje snežno s nekom žurbom veje ;
A studena zima ledenice niže
Niz okna i streje.
I ulicom pustom, kao senke same,
Njih dvojica žure kroz mećavu sada;
Pijuke su teške zavrgli za rame,
Vraćaju se s rada.
Usne su im neme, al' sa lica bleda
Ogleda se jasno neka radost živa; —
Jedan od njih često u daljinu gleda,
Onaj drugi sniva.
On već decu vidi pored hladne peći,
A pokraj njih brižno gde mu sedi žena;
Da l' će opet gladni kô i sinoć leći,
To je briga njena.
I on na prag stupa i žena mu strepi,
Ali on se smeši ponosno i milo,
I nastaju časi, oni časi lepi:
Zarade je bilo...
Tako jedan sanja. I u tome trenu
Drug ga laktom gurnu i prst krčmi pruži
I u krčmu pođe. On se iz sna prenu
I s njime se združi.
I noć dođe mračna. Vihori se biju
I pronose sobom i nekakvu jeku, —
A iz krčme tople sad se pesme viju
A uz čaša zveku.
