* * *
Бурно вече пада и вихор се диже
И прамење снежно с неком журбом веје ;
А студена зима леденице ниже
Низ окна и стреје.
И улицом пустом, као сенке саме,
Њих двојица журе кроз мећаву сада;
Пијуке су тешке завргли за раме,
Враћају се с рада.
Усне су им неме, ал' са лица бледа
Огледа се јасно нека радост жива; —
Један од њих често у даљину гледа,
Онај други снива.
Он већ децу види поред хладне пећи,
А покрај њих брижно где му седи жена;
Да л' ће опет гладни кô и синоћ лећи,
То је брига њена.
И он на праг ступа и жена му стрепи,
Али он се смеши поносно и мило,
И настају часи, они часи лепи:
Зараде је било...
Тако један сања. И у томе трену
Друг га лактом гурну и прст крчми пружи
И у крчму пође. Он се из сна прену
И с њиме се здружи.
И ноћ дође мрачна. Вихори се бију
И проносе собом и некакву јеку, —
А из крчме топле сад се песме вију
А уз чаша звеку.
