Što je lepo pod noć pogledati
gde gospoda rujno vino piju,
pred njima je zelena trpeza,
na trpezu sivi soko šeće,
zlatne su mu noge do kolena 5
i obadva krila do ramena,
u kljun nosi moskovsku ružicu,
na glavi mu kruna od bisera;
pitala ga sva po[1] red gospoda:
„Da ču li nas, siv zelen sokole, 10
koj ti zlati noge do kolena,
koj ti skova krunu od bisera?”
Odgovara siv zelen sokole:
„Imam oca u tom Skoplju gradu,
on mi skova krunu od bisera; 15
imam brata u Orida grada,
on mi zlati krila do ramena
i obadve noge do kolena”.
Var.: Jastrebov, str. 359; Mokranjac, 78; V. Đorđević, str. 412; P. Kostić, GEM, 3; Vasiljević, 305a, 305b, 306b, 306v; Bovan, r., 758; Vuk, I, 572, V, 500; 1r., 244.