Mili bože čuda velikoga!
Gdi ribica kunder vode nosi
Mimo dvora, mimo Ivanova.
Kod Ivana veliko veselje,
Sebe ženi a sestru udaje. 5
Sestrica je brajnu govorila:
O Ivane moj mili brajene,
Blagoslovi bilo ruho moje,
A ja ocu bele dvore tvoje.
Oj Anice, aj moja sestrice, 10
Zdravo tvoje ruho razderala,
Neimala od srdačca draga,
Komu svoje ruho ostaviti! —
Oj Ivane moj mili brajene,
Zdravo šeći po tvojih dvorovih 15
Bog ti dao do dva sina tvoja,
Komu svoje ruho ostaviti!
Malo j' toga postajalo vrime,
Malo vrime petnajst godin dana,
Sestra brajnu belu knjigu piše: 20
Oj Ivane moj mili brajene!
Ja ti imam do dri sina svoja,
Jedan meni britku sablju paše,
A drugi mi vrana konja jaše,
A treti mi niz kolenca raste. 25
Ki mi brajne britku sablju paše,
Toga oću caru darovati,
A koji mi vrana konja jaše,
Toga oću za se ostaviti,
A koji mi niz kolenca raste 30
Toga oću Bogu darovati,
Tebi brajne nedam ni jednoga.
Hrvatske narodne pjesme, sakupljene stranom po primorju a stranom po granici, sabrao Stjepan Mažuranić, učitelj, svezak I, u Senju, tiskom i nakladom H. Lustera, 1876., str. 135-136.
