Što mi vene...
| Što mi vene... Pisac: Laza Kostić |
Što mi vene moja draga,
što mi bledi, što mi kleca?
Što mi drkće moja snaga,
što mi plače, što mi jeca?
Tvoje oči, plakajnice,
to su meni dvoje dveri,
a tvoje je setno lice
ikonostas mojoj veri.
Iza njega ljubav viri,
sveštenika svešteniče
u rukama sjaj putiri,
sveta kaplja de pretiče.
Pa kroz dveri putir pruža,
kroz dveri se kaplje liju,
nek se krepi željna duša -
to su suze iz očiju.
Sveta roso neba moga,
ej! ta ja te davno čeka',
iz istoka besmrtnoga
da pričestim pola veka.
Oh! al' što mi moja draga,
što mi drkće, što mi kleca?
Što mi klonu moja snaga,
što mi plače, što mi jeca?
Odbile se biser-suze,
od dve majke dva mladenca,
bez svatova sastaju se,
bez pesama i bez venca.
Bez svatova i bez svega,
evo, dušo, venčaće se,
na usti ih ljubav čeka,
sveštenika svašteniče.
Na usti ti ljubav diše,
od usana oltar stvara.
- Ta poljubac tvoj miriše
baš ko tamjan sa oltara!
Pa gleni ih, dušo, gleni,
od sreće su obamrli,
jedno veli: odi meni!
A drugo ga većem grli.
Ta ne briši suza s brade:
to su, dušo, dvoje dragi';
Ne mori ih sretne, mlade,
u ljubavnoj prvoj snagi!
Ne mori ih, ta ne mori!
Plači dušo, plači, plači!
Nek se koje još razgori,
nek im svati budu jači.
Oh! ta plači, moje drago,
i meni se oči mute,
ta i ja bi navek plako
da mi suze tako slute.
Izvor[uredi]
- Gavrilović Zoran, Antologija srpskog ljubavnog pesništva, „Rad“ Beograd, 1967, str 78-80
|