Šta nam pruža teleautomatika

Šta nam pruža teleautomatika
Pisac: Nikola Tesla
Moji izumi

Nijedna stvar kojoj sam se ikada posvetio nije zahtevala tako veliku koncentraciju i tako opasnu napetost svakog nerva u mozgu, kao što je to bio slučaj sa sistemom čija je osnova visokonaponski predajnik. Uložio sam sav svoj mladalački žar i snagu za usavršavanje otkrića obrtnog polja, ali ti rani radovi bili su drugačiji. Mada su bili krajnje naporni, oni su iziskivali tako jaku i iscrpljujuću moć rasuđivanja, koja je morala da se koristi prilikom rešavanja mnogih zbunjujućih problema u radiju. Uprkos retkoj fizičkoj izdržljivosti u tom periodu, zloupotrebljavani nervi su se konačno pobunili i doživeo sam potpuni kolaps, upravo kada je kraj velikog i teškog zadatka bio na pomolu. Nesumnjivo bih platio veću cenu kasnije i vrlo verovatno da bi moja karijera bila pre vremena okončana, da me proviđenje nije snabdelo odbrambenim mehanizmom koji je postajao savršeniji sa godinama i nepogrešivo ulazio u igru onda kada su moje snage bile na izmaku. Sve dok proviđenje funkcioniše ja sam zaštićen od opasnosti koja dolazi od prekomernog rada, koja preti i drugim izumiteljima, i, uzgred rečeno, meni ne treba odmor koji je neophodan većini ljudi. Kada sam potpuno iscrpljen, ja radim isto ono što i crnci koji ”prirodno zaspe dok se belci brinu”. Usuđujem se da ovu teoriju objasnim sa svoga stanovišta - u telu se verovatno, malo-pomalo nagomilava određena količina nekog otrova i ja tonem u gotovo letargično stanje, koje traje tačno pola sata. Kada se probudim imam osećaj da su se događaji koji su prethodili ovome dogodili vrlo davno i ukoliko pokušam da nastavim prekinuti tok misli, osećam pravu duhovnu mučninu. Mahinalno se vraćam drugom poslu i iznenadim se krepkošću uma i lakoćom kojim savladavam prepreke koje ranije nisam mogao da savladam. Posle nekoliko nedelja ili meseci, moja strast za privremeno napuštenim izumom se vraća i ja stalno nalazim odgovore na sva teška pitanja, gotovo bez napora. Ispričaću jedno svoje neobično iskustvo u vezi sa ovim koje može da bude interesantno studentima psihologije. Svojim uzemljenim predajnikom sam proizveo iznenađujuću pojavu i trudio sam se da utvrdim njen značaj u vezi sa strujama koje se prostiru kroz zemlju. Činilo se da je to beznadežan poduhvat i duže od godinu dana radio sam neumorno, ali uzalud. Ovo temeljno proučavanje me je toliko zaokupilo da sam zaboravljao na sve ostalo, čak i na svoje narušeno zdravlje. Konačno, kada sam bio pred nervnim slomom, priroda me je zaštitila dubokim snom. Došavši sebi, shvatio sam užasnut da više nisam u stanju da zamislim prizore iz svoga života, osim onih iz detinjstva, onih prvih kojih sam bio svestan. Začudo, oni su se pojavljivali pred mojim očima i bili zaprepašćujuće jasni, pružajući mi dobrodošlo olakšanje. Iz noći u noć dok sam se odmarao, razmišljao bih o njima i sve više mi se otkrivao moj raniji život. Slika moje majke je uvek bila glavna figura u povorci koja se polako kretala ispred mojih očiju i žarka želja da je ponovo vidim me je postepeno potpuno obuzela. To osećanje je bilo toliko jako, da sam rešio da ostavim sav posao i da udovoljim toj želji. Ali, shvatio sam da mi je suviše teško da napustim laboratoriju, pa je prošlo nekoliko meseci dok nisam uspeo da oživim sve utiske iz svog života do proleća 1892. U sledećoj slici koja je izronila iz izmaglice zaborava, video sam sebe u hotelu Da la Pe (Notel de Paix) u Parizu kako upravo dolazim k sebi iz jednog od onih mojih stanja polusvesti izazvanog prevelikim naporom mozga. Zamislite bol i jad koji sam osetio kada mi je prošlo kroz glavu da mi je upravo tog trenutka uručen telegram sa tužnom vešću da mi je majka na samrti. Setio sam se svog dugog putovanja kući bez trenutka odmora i kako je ona umrla, pošto je nekoliko nedelja bila u agoniji. Naročito je značajno da sam u toku tog celog perioda kada mi je sećanje bilo delimično oslabljeno, bio potpuno svestan svega što se odnosilo na moje istraživanje. Mogao sam da se setim i najsitnijih detalja i najmanjih nevažnih zapažanja u vezi sa svojim eksperimentima, mogao sam čak da citiram stranice teksta i složene matematičke formule.

Čvrsto verujem u zakon kompenzacije. Istinske nagrade su uvek srazmerne uloženom radu i požrtvovanju. Ovo je jedan od razloga zbog kojeg sam siguran da će se od svih mojih izuma, visokonaponski predajnik pokazati najvažnijim i najdragocenijim za buduće generacije. Da ovo predvidim nije me toliko podstakla misao o komercijalnoj i industrijskoj revoluciji koju će on sigurno prouzrokovati koliko humane posledice mnogih dostignuća koje će on omogućiti. Razmišljanja samo o korisnosti ne mogu da pretegnu veću dobit za civilizaciju. Suočeni smo sa kobnim problemima koji ne mogu da se reše obezbeđivanjem materijalne egzistencije, ma kako ona bila obilna. Naprotiv, napredak u ovom pravcu je krcat rizicima i opasnostima, ne manje pretećim od onih nastalih iz nemaštine i patnje. Ukoliko treba da oslobodimo energiju atoma ili da otkrijemo neki drugi način dobijanja jeftine i neograničene energije na bilo kom mestu Zemljine kugle ovo dostignuće umesto da bude blagoslov moglo bi da bude katastrofalno za čovečanstvo dajući povoda razdoru i anarhiji koji bi na kraju rezultovali ustoličenjem omraženog režima i sile. Najveće dobro dolazi od tehničkog napretka koji teži sjedinjenju i harmoniji i moj bežični predajnik je pre svega takav. Pomoću njega će se reprodukovati ljudski glas i lik na svakom mestu i fabrike udaljene hiljadama milja od vodopada dobijaće energiju, leteće mašine će leteti oko Zemlje bez prestanka i Sunčeva energija će uticati na stvaranje jezera i reka za proizvodnju energije i za pretvaranje pustinja u plodnu zemlju. Njegova upotreba u telegrafiji, telefoniji i u slične svrhe će automatski otkloniti statičke i sve ostale smetnje koje sada nameću ograničenja kod upotrebe radija. Ovo je pravi čas da se o ovoj temi nešto kaže.

U toku poslednjih deset godina veliki broj ljudi je drsko tvrdio da je uspeo da eliminiše tu smetnju. Pažljivo sam proučio sva opisana rešenja i testirao većinu njih, pre nego što su javno objavljena ali rezultat je dosledno bio negativan. Nedavni zvanični izveštaj Američke mornarice možda bi mogao da poduči neke obmanute urednike časopisa kako da procene pravu vrednost ovih obaveštenja. Po pravilu, pokušaji se zasnivaju na teorijama koje su tako pogrešne da kad god ih se setim, ne mogu da ih uzmem ozbiljno. Nedavno, jedno novo otkriće je objavljeno uz zaglušujuću buku ali se pokazalo još jednom “tresla se gora, rodio se miš”. Ovo me je podsetilo na jedan uzbudljiv događaj od pre nekoliko godina, kada sam izvodio svoje eksperimente sa strujama visoke frekvencije. Stiv Brodi (Steve Brodie) je upravo skočio sa Bruklinskog mosta. Ovaj čin su kasnije unizili imitatori ali su prvi izveštaji naelektrisali Njujork. Na mene je to ostavilo snažan utisak i vrlo često sam spominjao odvažnog štampara. Jednog vrelog popodneva osetio sam potrebu da se osvežim i ušao sam u jedan od trideset hiljada narodnih lokala ovog velikog grada gde su služili ukusno 12%-no alkoholno piće koje bi sada čovek mogao da dobije jedino ako otputuje u Evropu u neku siromašnu i opustošenu zemlju. Posetilaca je bilo dosta, ali ne baš odabranih i diskutovalo se o tome događaju, što mi je dalo izvrsnu priliku za nepromišljenu primedbu. “Ovo sam rekao kada sam skočio sa mosta." Čim sam izgovorio ove reči, osetio sam se kao pratilac Timoteja (Thimoteus) iz Šilerove (Schiller) pesme. Za tren oka izbio je pravi metež i iz desetinu grla se zaorilo: ”To je Brodi.” Bacio sam četvrt dolara na šank i jurnuo prema vratima, ali gomila mi je već bila za petama vičući: “Stani, Stiv”, što su naravno mnogi prolaznici pogrešno razumeli, pokušavajući da me zaustave, dok sam ja mahnito trčao da nađem zaklon. Napokon sam krivudajući, na svoju sreću uspeo da se preko požarnih stepenica dokopam laboratorije, gde sam zbacio svoj kaput i prerušio se u vrednog kovača i počeo da kujem. Ali ove mere predostrožnosti nisu bile potrebne, već sam bio umakao svojim progoniteljima. Još mnogo godina posle toga noću, kada mašta od dnevnih sitnih poteškoća stvori sablasti, često sam razmišljao prevrćući se po krevetu kakva bi me sudbina zadesila da me je rulja uhvatila i otkrila da ja nisam Stiv Brodi.

Inženjer koji je podneo izveštaj na tehničkom skupu o nedavnom čudnovatom leku protiv statičkih smetnji, zasnovanom na ”do sada nepoznatom zakonu prirode“ bio je isto tako lakomislen kao i ja kada je tvrdio da se ove smetnje prostiru gore-dole, dok se ove koje dolaze od predajnika prostiru duž Zemlje. To bi značilo da bi kondenzator, kao i Zemljin globus koji oko sebe ima gasni omotač mogao da se napuni i isprazni na način koji je potpuno suprotan osnovnim učenjima iznetim u osnovnim udžbenicima fizike. Ovakva pretpostavka bila bi osuđena kao pogrešna, čak i u Franklinovo (Benjamin Franklin) vreme, pošto su činjenice koje su ovo potkrepljivale i tada već bile dobro poznate, a znala se i veza između atmosferskog elektriciteta i onog koji proizvode mašine. Očigledno je da se prirodne i veštačke smetnje prostiru kroz zemlju i vazduh na potpuno isti način, i da i jedne i druge mogu da generišu i horizontalne i vertikalne elektromotorne sile. Interferencija ne može da se suzbije nijednom od predloženih metoda. Istina je sledeća. U vazduhu se potencijal povećava oko 50 volti po stopi u vertikalnom pravcu, zbog čega nastaje naponska razlika od dvadeset ili čak četrdeset hiljada volti između gornjeg i donjeg kraja antene. Mase naelektrisane atmosfere koje su neprestano u pokretu izazivaju struju u provodniku koja nije ujednačena, već prilično haotična, što proizvodi impulsni šum u osetljivoj telefonskoj slušalici. Što je viši terminal i veći prostor ispunjen žicama, efekat je jači, ali treba razumeti da je on čisto lokalnog karaktera i ima malo veze sa pravim problemom. Godine 1900. kada sam usavršavao svoj bežični sistem, model aparata imao je četiri antene. One su pažljivo podešene na istu frekvenciju i povezane u paralelu u cilju povećanja prijema iz bilo kog pravca. Kada sam želeo da utvrdim poziciju izvora prenesenih impulsa, svaki dijagonalno postavljeni par bio je postepeno vezan serijski sa primarnim kalemom za pobuđivanje kola detektora. U prvom slučaju, zvuk je bio jak u telefonu, u drugom je on nestao, kao što se i očekivalo dve antene su neutralizovale jedna drugu ali su se statičke smetnje javljale u oba slučaja i morao sam da razvijem specijalne preventivne mere, bazirane na drugim principima.

Korišćenjem prijemnika koji su uzemljeni na dva mesta, što sam davno predložio, smetnje koje su posledica naelektrisanja vazduha, koje su ozbiljne kod sada korišćenih struktura, poništavaju se i uz to podložnost svim vrstama smetnji se redukuje na polovinu zbog usmeračkih karakteristika kola. Ovo je samo po sebi bilo očigledno ali je izgledalo kao otkriće nekim naivnim radio-stručnjacima, čije je iskustvo ograničeno na takve aparate koji su mogli da budu popravljeni samo sekirom i koji su pravili ražanj dok je zec još bio u šumi. Da je istina da smetnje u radiju izazivaju šumove, bilo bi lako osloboditi ih se, ukoliko je prijem bez antene. Ali, u stvari, žica koja je zakopana u zemlju i koja bi prema ovom gledištu trebalo da bude sasvim imuna na smetnje, osetljivija je na neke spoljnje impulse od žice koja se diže vertikalno u vazduh. Pošteno rečeno, postignut je mali napredak ali ne na osnovu nekog posebnog metoda ili naprave. To je jednostavno postignuto odbacivanjem ogromnih antenskih struktura, koje su loše za emitovanje i potpuno nepodobne za prijem i prihvatanje mnogo pogodnijeg tipa prijemnika. Kao što sam istakao u prethodnom članku, da bismo se zauvek rešili ovih teškoća, moraju se napraviti radikalne promene u sistemu i to što pre — to bolje.

Bila bi zaista propast, ako bi se u ovo vreme kada je veština radija još u povoju i kada velika većina ne izuzimajući čak ni stručnjake, nema predstavu o njegovim krajnjim mogućnostima, požurilo sa zakonodavnim merama i ova veština postala državni monopol. Ovo je predložio pre nekoliko nedelja državni sekretar Daniels i nema sumnje da je ugledni činovnik apelovao na Senat i Kongres sa iskrenim uverenjem. Ali, sveopšti pokazatelji nepogrešivo ukazuju da se najbolji rezultati uvek postižu u zdravoj komercijalnoj konkurenciji. Postoje, međutim, i izuzetni razlozi zbog kojih radiju treba omogućiti potpunu slobodu razvoja. Na prvom mestu on nudi neizmerno veće mogućnosti i mnogo je značajniji za poboljšanje života od bilo kog drugog izuma ili otkrića u istoriji čovečanstva. A uz to, mora biti jasno da se ovaj divni izum u potpunosti razvio ovde i može da se nazove “američkim“ sa mnogo više prava pripadnosti naciji, nego što su to telefon, sijalica ili avion. Preduzimljivi predstavnici štampe i berzanski špekulanti su tako uspešno širili pogrešne informacije da je čak i tako izvrstan časopis kao što je ”Scientific American” odao glavno priznanje za to jednoj stranoj zemlji. Nemci su nam, naravno, podarili Hercove talase, ruski, engleski i italijanski stručnjaci su požurili da ih koriste u prenosu poruka. To je bila očigledna primena novog elementa doteranog na bazi starog, klasičnog i neusavršenog indukcionog kalema — jedva nešto bolje od još jedne vrste heliografije. Domet je bio vrlo ograničen, ostvareni rezultati su bili od male koristi, a Hercovi talasi kao sredstvo prenošenja vesti mogli su da budu sa prednostima zamenjeni zvučnim talasima za koje sam se ja zalagao 1891. Štaviše, svi ovi pokušaji su načinjeni tri godine nakon što su osnovni principi sistema za bežični prenos, koji se danas široko primenjuju, bili jasno opisani i razrađeni u Americi, zajedno sa brojnim mogućnostima primena. Danas nema tragova od tih Hercovih aparata i metoda. Mi smo nastavili razvoj u sasvim suprotnom pravcu i ono što je urađeno rezultat je umova i napora građana ove zemlje. Osnovni patenti su zastareli i mogućnosti su sada pružene svima. Osnovni argument državnog sekretara se zasniva na interferenciji. Prema njegovoj izjavi, koju je dao za ”New Uork Herald” 29. jula, signali sa snažne stanice mogu da se prime u svakom malom selu na svetu. Sa te tačke gledišta, što sam ja pokazao u svojim eksperimentima 1900. godine, ne bi bilo nikakve koristi nametnuti zabranu u Sjedinjenim Državama.

Da bih ovo razjasnio, mogu da spomenem jednog gospodina, čudnog izgleda, koji me je nedavno posetio da bi me angažovao za izgradnju svetskih predajnika u nekoj dalekoj zemlji. ”Mi nemamo novca”, rekao je, ”već puna kola zlatnih poluga i bićemo velikodušni.“ Rekao sam mu da prvo želim da vidim šta će biti sa mojim izumima u Americi i tako smo završili razgovor. Ali, drago mi je da deluju neke sile iz mraka, pa kako vreme prolazi, održavanje stalne komunikacije biće sve teže. Jedini lek je sistem koji je imun na smetnje. On je usavršen, on postoji i jedino je potrebno da se pusti u rad.

Još uvek strašan sukob obuzima duhove i verovatno će najveću važnost imati visokonaponski predajnik kao uređaj za napad i odbranu, posebno u vezi sa teleautomatikom. Ovaj izum je logički ishod promatranja u mojoj mladosti, koje se nastavilo tokom celog života. Kada su prvi rezultati objavljeni, u uvodnom članku ”Electrical Review” pisalo je da će on postati jedan od najmoćnijih faktora za napredak civilizacije i čovečanstva. ”Nije daleko vreme kada će se ovo proročanstvo ispuniti. Godina 1898. i 1900. ponuđen je vladi i možda bi bio i usvojen da sam ja jedan od onih koji ”kuca na mala vrata”. Tada sam zaista mislio da bi moj izum okončao rat zbog svoje velike razorne moći i isključivanja ličnih elemenata u sukobu. Mada nisam izgubio veru u njegove mogućnosti, moji su se pogledi od tada promenili.

Rat se ne može izbeći, sve dok se ne ukloni uzrok njegovog ponovnog javljanja a to je po poslednjim analizama ogromno prostranstvo planete na kojoj živimo. Jedino ukoliko izbrišemo razdaljine između ljudi u svakome smislu putem prenošenja vesti, prevoza putnika i robe i prenosa energije, jednoga dana će se stvoriti uslovi koji će obezbediti trajno prijateljstvo među ljudima. Mi sada najviše želimo da se zbližimo i da se bolje razumemo među sobom i među narodima širom sveta i da se oslobodimo fanatičke posvećenosti uzvišenim idealima nacionalnog egoizma i ponosa koji uvek imaju tendenciju da survavaju svet u preistorijsko divljaštvo i sukobe. Ni Liga, ni parlamentarni akti, nikada neće sprečiti takvu nesreću. To su samo novi trikovi, koji slabe prepuštaju na milost jakima. Pre četrnaest godina izneo sam svoje mišljenje o ovome, kada se udružilo nekoliko vodećih vlada — neka vrsta Svete alijanse — koju je zastupao pokojni Endrju Karnegi (Andrew Carnegie), koji može sa pravom da se smatra ocem ove ideje, pošto joj je dao više publiciteta i podsticaja od bilo koga drugog, pre nego što je to učinio i sam predsednik. Mada se ne može poreći da bi takav pakt mogao da bude od bitne koristi za neke manje srećne narode, on ne može da ostvari glavni cilj. Mir jedino može doći kao prirodna posledica svestranog prosvećivanja i stapanja rasa, a mi smo još uvek daleko od tog sretnog ostvarenja. Kako ja gledam na svet danas, u svetlu velike borbe, čiji smo svedoci, uveren sam da bi čovečanstvu najviše koristilo ako bi Sjedinjene Države ostale odane svojoj tradiciji i držale se po strani ”nesigurnih saveza”. Svojim geografskim položajem Amerika je udaljena od pretećih sukoba, bez teritorijalnih pretenzija sa neiscrpnim izvorima i ogromnim stanovništvom koje je potpuno prožeto duhom slobode i prava, ova zemlja zauzima jedinstven i privilegovan položaj. Zato je u mogućnosti da slobodno ispolji svoju kolosalnu snagu i moralnu moć za dobrobit svih, sa mnogo više mudrosti i uspeha nego da je član neke lige.

U jednoj od mojih biografskih crtica, koje je objavio ”Electrical Experimenter” bavio sam se događajima iz svoje mladosti i pomenuo nevolju, koja me je primorala da neprestano vežbam svoju maštu i samoposmatranje. Ova duhovna aktivnost, prvobitno mahinalno podstaknuta bolešću i patnjom, polako je postala moja druga priroda i dovela me konačno do saznanja da sam ja samo jedan automat, lišen slobodne volje u razmišljanjima i delovanju, koji samo odgovara na uticaj okoline. Naše telo je skup usklađenih mehanizama, pokreti koje činimo su brojni i složeni a spoljašnji utisci na naša čula su u tolikoj meri delikatni i nedokučivi da je običnom čoveku teško da ih razume. Ipak, ništa nije uverljivije za iskusnog istraživača od mehanističke teorije života, koju je Dekart (Descartes) donekle shvatio i postavio pre trista godina. Ali u to vreme mnoge važne funkcije našeg organizma nisu bile poznate i filozofi su tapkali u mraku naročito u pogledu prirode svetla, građe i rada oka. Napredak naučnog istraživanja u ovoj oblasti je poslednjih godina bio takav da nije ostavio mesta sumnji u pogledu ovoga gledišta, o čemu je objavljeno mnogo radova. Jedan od njegovih najsposobnijih i najrečitijih eksponenata je verovatno Feliks Ledante (Felix Le Dantec), koji je prethodno bio asistent Pasteru (Louis Pasteur). Profesor Žak Leb (Jacques Loeb) izveo je izuzetne eksperimente u heliotropiji, jasno dokazujući uticajnu moć svetlosti na niže oblike organizama i njegova najnovija knjiga Prinudna kretanja to potvrđuje. Ali, dok naučnici ovu teoriju prihvataju jednostavno kao i bilo koju drugu koja je priznata, za mene je to istina koju iz časa u čas iskazujem u svemu što činim i u svakoj svojoj misli. Svest o spoljašnjem utisku koji me podstiče na bilo koji napor — umni ili fizički — uvek postoji u meni. Samo u vrlo retkim prilikama kada sam bio izuzetno koncentrisan, imao sam poteškoća da nađem izvorni podsticaj. Mnogo veći broj ljudi nije svestan šta se događa oko njih i u njima i milioni postaju žrtve bolesti i umiru pre vremena upravo zbog toga. Najobičnije svakodnevne pojave su za njih misteriozne i neobjašnjive. Čovek može da se iznenada rastuži i da s mukom traži objašnjenje, a mogao je da shvati da je do toga došlo prosto zato što je jedan oblak zaklonio Sunce. On može u mašti da vidi sliku svoga dragog prijatelja, pod uslovima za njega vrlo čudnim, pošto ga je samo malo ranije sreo na ulici ili video negde njegovu fotografiju. Kada izgubi dugme na okovratniku on besni i psuje satima, pošto nije u mogućnosti da zamisli svoje prethodne postupke i odredi gde je izgubljen predmet. Nepotpuno zapažanje je samo oblik neznanja i odgovorno je za mnoga bolesna shvatanja i pobede ludih ideja. Samo svaka deseta osoba ne veruje u telepatiju i druge psihičke manifestacije, spiritualizam i komunikaciju sa mrtvima i odbija da sluša namerne ili nenamerne varalice. Da bih ilustrovao koliko duboko je ukorenjena sklonost da se u ovo veruje, čak i kod trezvenih Amerikanaca, pomenuću jedan smešan događaj.

Uoči rata, kada je izložba mojih turbina u ovom gradu izazvala različite komentare u tehničkoj štampi, ja sam predvideo da će biti jagme među proizvođačima da se dočepaju izuma, a posebno sam krojio plan za jednog gospodina iz Detroita, koji je imao neverovatnu sposobnost nagomilavanja miliona. Bio sam duboko uveren da će se on pojaviti jednoga dana, tako da sam to sa sigurnošću izjavio svojoj sekretarici i asistentima. I zaista, jednog lepog jutra, grupa inženjera iz Fordove motorne kompanije mi se predstavila i zamolila da sa mnom razgovara o važnom projektu. “Zar vam nisam rekao?“, trijumfalno sam upitao svoje službenike a jedan od njih je odvratio: ”Neverovatni ste, gospodine Tesla, sve se upravo dogodi onako kako Vi predvidite.“ Čim su ovi praktični ljudi seli, ja sam naravno odmah počeo da veličam divna svojstva svoje turbine, kada me je njihov zastupnik prekinuo i rekao: ”Mi znamo sve o tome ali smo ovde po specijalnom zadatku. Osnovali smo psihološko društvo za istraživanje psiholoških fenomena i želimo da nam se pridružite u tome poduhvatu. Pretpostavljam da ovi inženjeri nikada nisu saznali koliko je malo trebalo da ih izbacim iz svoje kancelarije.

Od kada su mi najveći ljudi toga vremena, vodeći ljudi u nauci, čija su imena besmrtna, rekli da sam obdaren neobičnim umom, usredsredio sam sve svoje umne sposobnosti na rešavanje velikih problema bez obzira na žrtve. Mnogo godina sam pokušavao da rešim enigmu smrti i pomno sam motrio svaku vrstu duhovnog upozorenja. Ali, samo jednom u toku svoga života doživeo sam nešto što je za mene trenutno ostavilo utisak natprirodnog. Bilo je to u vreme majčine smrti. Bio sam potpuno iscrpljen od bola i dugog bdenja i jedne noći su me odveli u neku zgradu, dva bloka od naše kuće. Dok sam tamo bespomoćno ležao, pomislio sam da je moja majka umrla, dok sam ja bio daleko od njene postelje, sigurno bi mi poslala neki znak. Dva, tri meseca pre toga bio sam u Londonu sa svojim sada pokojnim prijateljem ser Viljemom Kruksom (Sir William Croockes) u društvu u kome se raspravljalo o spiritualizmu pa sam bio potpuno obuzet tim mislima. Možda nisam obratio pažnju na ostale, jer sam pažljivo slušao njegove argumente, pošto me je to njegovo epohalno delo o zračenju, koje sam čitao kao student, podstaklo da se posvetim elektrotehnici. Razmišljao sam da su sada najpovoljnije prilike za sagledavanje enigme zagrobnog života, pošto je moja majka bila genije i naročito nenadmašna u snažnoj intuiciji. Cele noći svaki nerv u mozgu mi je bio napet u iščekivanju, ali ništa se nije dogodilo do ranog jutra, kada sam zaspao ili se možda onesvestio i ugledao oblak sa likovima anđela čudesne lepote i jednog od njih kako me posmatra sa puno ljubavi, a koji postepeno poprima izgled moje majke. Priviđenje je polako lebdelo kroz sobu i nestalo, a mene je probudila neopisivo mila pesma koju je pevalo mnogo glasova. U tom času, bio sam siguran, ne znam kako, da je moja majka umrla baš tada. I to je bila istina. Nisam bio u stanju da pojmim ogromnu težinu bolnog saznanja koje sam unapred osetio i napisao sam pismo ser Viljemu Kruksu dok sam još bio pod tim utiscima i slabog zdravlja. Kada sam se oporavio dugo sam tražio spoljnji uzrok ove čudne pojave i na moje veliko olakšanje uspeo sam u tome, posle mnogo meseci bezuspešnih napora. Video sam sliku proslavljenog umetnika koja predstavlja jedno od godišnjih doba u obliku oblaka sa grupom anđela koji su, kako se činilo zaista lebdeli u vazduhu i to me je snažno pogodilo. Sve se to isto pojavilo u mom snu, osim privida moje majke. Muzika je dopirala od hora iz obližnje crkve, u toku rane uskršnje službe, objašnjavajući uspešno sve u saglasnosti sa naučnim činjenicama.

Dogodilo se to davno, i nikada od tada nisam imao ni najmanji razlog da promenim svoje poglede u odnosu na psihičke i duhovne fenomene, jer za to apsolutno nije bilo nikakvih osnova. Vera u njih je prirodna posledica intelektualnog razvoja. Religiozne dogme se više ne prihvataju u svome ortodoksnom značenju, ali svaki čovek je sklon da veruje u neku vrstu više sile. Svi moramo imati neki ideal koji će upravljati našim ponašanjem i koji će nas zadovoljiti ali nije važno da li je to veroispovest, umetnost, nauka ili nešto drugo, sve dok deluje kao nematerijalna sila. Za miroljubiv opstanak čovečanstva u celini je bitno da preovlada jedno zajedničko shvatanje.

Pošto nisam uspeo da dobijem bilo kakav dokaz u prilog tvrdnjama psihologa i spiritista, dokazao sam na svoje potpuno zadovoljstvo, automatizam života, ne samo kroz stalno posmatranje pojedinačnih postupaka već mnogo uverljivije preko određenih uopštavanja. Sve ovo je otkriće koje ja smatram najvećim trenutkom ljudskog društva i na čemu ću se kratko zadržati. Prvi nagoveštaj ove zaprepašćujuće istine rodio se u meni kada sam bio vrlo mlad čovek, ali mnogo godina sve što sam primetio tumačio sam jednostavno kao slučajnost. Naime, kad god su mene ili nekog kome sam bio privržen, ili delo kome sam se posvetio, drugi povređivali, na poseban način, koji bi mogao najjednostavnije da se okarakteriše kao krajnje ružan, osećao sam to kao naročit i neopisiv bol, koji sam u potrazi za boljim imenom okvalifikovao kao “ kosmički “ a ubrzo zatim redovno se događalo da su oni koji su nanosili bol, loše prolazili. Posle mnogo ovakvih slučajeva, poverio sam se jednom broju prijatelja, koji su i sami imali prilike da se uvere u istinitost ove teorije, koju sam ja postepeno formulisao i koja može da se predstavi u nekoliko sledećih reči.

Naša tela su slične građe i izložena su istim spoljašnjim uticajima. Rezultat toga su slične reakcije i usklađenost opštih aktivnosti na kojima se zasnivaju sva naša društvena i ostala pravila i zakoni. Mi smo automati koje potpuno kontrolišu sile sredine, razbacavši nas unaokolo kao pampure od plute po površini vode, automati koji su pogrešno shvatili rezultujuću silu spoljnjih impulsa kao slobodnu volju. Naši pokreti i druge radnje služe očuvanju života i mada izgleda da smo potpuno nezavisni jedni od drugih, mi smo spojeni nevidljivim vezama. Sve dok je organizam u odličnom stanju on reaguje tačno na sile koje ga pokreću, ali onog trenutka kada nastane neki poremećaj u bilo kom čoveku, njegova snaga za samoodržanjem slabi. Svako razume da ukoliko neko ogluvi, ako mu vid oslabi ili su mu udovi povređeni, šanse za njegov dalji opstanak su umanjene. Ali je takođe istina, možda čak i veća, da određena oštećenja mozga koja manje ili više slabe vitalne kvalitete automata ubrzavaju njegovu propast. Vrlo osećajno i posmatranju sklono biće sa svojim visokorazvijenim i potpuno netaknutim mehanizmom koji se ponaša u skladu sa promenljivim uslovima okoline, nadarila je priroda transcedentalnim mehaničkim osećanjem, koje mu omogućava da izbegne opasnosti koje su prikrivene da bi se direktno uočile. Kada takvo stvorenje dođe u kontakt sa drugima, čiji su upravljački organi potpuno neispravni, to čulo se javlja i on oseća “kosmički“ bol. Ova istina se potvrdila na stotinama primera i ja pozivam ostale prirodnjake da posvete pažnju ovom predmetu, verujući da će se zajedničkim i sistematskim naporom postići rezultati od neprocenjive vrednosti za svet.

Ideja o konstruisanju automata koji bi potkrepio moju teoriju davno mi je pala na pamet, ali sam na njoj počeo aktivno da radim tek 1893. godine kada sam počeo istraživanja u radiotehnici. U toku dve ili tri sledeće godine konstruisao sam izvestan broj automatskih mehanizama, kojima se upravljalo iz daljine i prikazivao ih posetiocima u svojoj laboratoriji. Međutim, 1896. godine konstruisao sam uređaj koji je mogao da obavlja mnoštvo operacija, ali se završetak ovih radova odgodio za kraj 1897. godine. U svom članku koji je izašao u junskom broju časopisa ”Sentugu Magazine” 1900. godine, kao i u drugim časopisima iz tog vremena, opisao sam i ilustrovao taj uređaj, koji je, kad se početkom 1898. godine prvi put pojavio, izazvao takvu senzaciju kao nijedan moj izum do tada. Novembra 1898. godine osnovni patent novoga izuma mi je bio odobren, ali tek pošto je glavni patentni inženjer došao u Njujork i lično prisustvovao eksperimentu jer su mu se moje tvrdnje činile neverovatnim. Sećam se kad sam docnije posetio jednog visokog državnog činovnika u Vašingtonu s namerom da svoj izum ponudim državi, da je taj čovek, pošto sam mu ispričao šta sam napravio, prasnuo u smeh. Tada niko nije ni pomišljao da postoji i najmanji izgled za uspešnu realizaciju takvog uređaja. Nesreća je u tome što sam u patentu, poslušavši savet svojih advokata, naznačio da se njime upravlja pomoću jednog kola i jednog dobro poznatog detektora zbog toga što tada još nisam obezbedio zaštitu svojih metoda i instrumenata za individualizaciju. U stvari, svojim maketama broda sam upravljao sadejstvom više kola, tako da je svaka interferencija bila isključena. Najčešće sam koristio kola u obliku petlji sa kondenzatorima, zato što je prilikom pražnjenja mog predajnika visokog napona dolazilo do jonizacije vazduha u laboratoriji, tako da bi i najmanja antena satima crpla elektricitet iz okolne atmosfere. Tek koliko da se stekne izvesna predstava o tome, navešću sledeći primer: zapazio sam da će stakleni balon od 12 inča sa izvučenim vazduhom i sa samo jednim terminalom za koji se vezuje kratka žica, proizvesti oko hiljadu uzastopnih bleskova pre nego što se neutralizuje sav elektricitet iz vazduha laboratorije. Prijemnik u obliku petlje nije bio osetljiv na takav poremećaj i interesantno je zabeležiti da tek danas postaje popularan. On u praksi prikuplja mnogo manje energije nego antena ili druga uzemljena žica, ali je u naknadu za to lišen izvesnih nedostataka koje imaju neki današnji uređaji za bežični prenos. Tokom demonstracije ovog pronalaska pred publikom zahtevao sam od posetilaca da postavljaju pitanja, makar i najkomplikovanija, i automat bi znakovima odgovarao na njih. U ono doba tako nešto se smatralo magičnim a, u stvari, sve je bilo tako jednostavno jer sam preko svog aparata ja davao odgovore.

Tih dana konstruisan je još jedan teleautomatski brod, čija je fotografija objavljena u ovom broju časopisa ”Electrical Experimenter”. Kretanje broda se kontrolisalo pomoću više zavojaka postavljenih u utrobu broda koji je bio potpuno hermetički zatvoren i mogao je zaroniti. Aparatura koju sam koristio bila je slična onoj koju sam koristio u prvom modelu, izuzev nekih specijalnih pojedinosti koje sam dodao, kao što su, na primer, sijalice čija je uloga bila da daju vidljivi dokaz o pravilnom funkcionisanju ove naprave.

Automati kojima upravlja operator u okviru svog vidokruga u stvari su prvi i prilično grubi koraci u razvoju nauke o teleautomatici kakvu sam ja zamislio. Naredno logičko poboljšanje bilo je u primenama gde su ovi automatski mehanizmi van vidokruga i na velikoj udaljenosti od upravljačkog centra, i od tada sam se stalno zalagao da se umesto topova oni koriste kao ratno oružje. Čini mi se da je važnost toga sada shvaćena, ako mogu da sudim na osnovu neočekivanih vesti u štampi o ostvarenjima za koja se kaže da su izuzetna, ali ni po čemu nisu nikakva novost. Nesavršenim načinom pomoću današnjih bežičnih postrojenja mogućno je lansirati avion koji treba da sledi približno određeni kurs i izvrši neku operaciju na udaljenosti od nekoliko stotina milja. Osim toga aparatom ove vrste može se mehanički upravljati na više načina i ne sumnjam da može da se pokaže korisnim u ratu. Ali, bar koliko je meni poznato, danas ne postoje instrumenti kojima bi se sa preciznošću mogao ostvariti takav cilj. Godine studija posvetio sam tom pitanju i usavršio mehanizme kojima se takva i još veća čuda mogu lako realizovati. Kao što sam ranije rekao, dok sam bio student na koledžu zamislio sam jednu leteću mašinu koja se potpuno razlikovala od današnjih. Osnovni princip je bio ispravan, ali nije mogao da se ostvari u praksi, jer zahteva veliku pokretačku snagu. Poslednjih godina uspešno sam rešio ovaj problem i sada radim na nacrtu letelica bez velikih i malih krila, bez propelera i ostalih spoljnjih dodataka, koje će razvijati strahovito velike brzine i verovatno u bliskoj budućnosti pružiti ubedljiv argument u korist mira. Takva jedna mašina koja se održava u vazduhu i kreće isključivo na principu reakcije, a zamišljena je da se njome upravlja bilo mehanički, bilo putem bežično prenete energije, prikazana je na jednoj od ovih stranica. Izgradnjom odgovarajućih postrojenja biće moguće projektil ove vrste lansirati u vazduh i spustiti gotovo tačno na svako predviđeno mesto, makar ono bilo hiljadama milja udaljeno. Ali, mi se nećemo zaustaviti na tome. Sigurno da ćemo proizvoditi takve teledirigovane aparate koji će biti u stanju da se ponašaju kao da raspolažu sopstvenom inteligencijom i koji će svojom pojavom izazvati revoluciju. Još 1898. godine predložio sam predstavnicima jednog velikog industrijskog koncerna da proizvedu i javnosti prikažu automobilsko vozilo koje bi samo obavljalo neobično veliki broj radnji, od kojih bi neke bile srodne rasuđivanju. U tom trenutku, međutim, moj predlog je smatran nerealnim i od njega nije bilo ništa.

Najveći umovi današnjice nastoje da pronađu takva sredstva koja bi sprečila da se ponovi strahoviti sukob koji je samo teorijski okončan, a čije sam trajanje i glavni završetak tačno predvideo u članku objavljenom u listu ”SUN" 20. decembra 1914. godine.

Predložena Liga naroda nije lek. Naprotiv, sudeći po mišljenju nekih poznatih ljudi, njen učinak može biti upravo suprotan. Naročito je žalosno što je prilikom utvrđivanja mirovnih uslova usvojena kaznena politika, kao osnov odredbama mira, jer će od sada, za samo nekoliko godina biti mogućno da se narodi bore bez vojske, brodova i topova mnogo strahovitijim oružjem, čija razorna moć i područje delovanja praktično nemaju granice. Neprijatelj će biti u stanju da razori svaki grad, i to bez obzira na njegovu udaljenost i nikakva sila ovoga sveta neće moći u tome da ga spreči. Ako nam je stalo da izbegnemo predstojeću katastrofu i takva zbivanja koja mogu kuglu Zemaljsku pretvoriti u pakao, onda moramo ubrzati razvoj letećih mašina i bežičnih prenosa energije, bez oklevanja, svom snagom i svim sredstvima kojima nacija raspolaže.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Nikola Tesla, umro 1943, pre 81 godina.