Шта нам пружа телеаутоматика
| ←Високонапонски предајник | Шта нам пружа телеаутоматика Писац: Никола Тесла Моји изуми |
Ниједна ствар којој сам се икада посветио није захтевала тако велику концентрацију и тако опасну напетост сваког нерва у мозгу, као што је то био случај са системом чија је основа високонапонски предајник. Уложио сам сав свој младалачки жар и снагу за усавршавање открића обртног поља, али ти рани радови били су другачији. Мада су били крајње напорни, они су изискивали тако јаку и исцрпљујућу моћ расуђивања, која је морала да се користи приликом решавања многих збуњујућих проблема у радију. Упркос реткој физичкој издржљивости у том периоду, злоупотребљавани нерви су се коначно побунили и доживео сам потпуни колапс, управо када је крај великог и тешког задатка био на помолу. Несумњиво бих платио већу цену касније и врло вероватно да би моја каријера била пре времена окончана, да ме провиђење није снабдело одбрамбеним механизмом који је постајао савршенији са годинама и непогрешиво улазио у игру онда када су моје снаге биле на измаку. Све док провиђење функционише ја сам заштићен од опасности која долази од прекомерног рада, која прети и другим изумитељима, и, узгред речено, мени не треба одмор који је неопходан већини људи. Када сам потпуно исцрпљен, ја радим исто оно што и црнци који ”природно заспе док се белци брину”. Усуђујем се да ову теорију објасним са свога становишта - у телу се вероватно, мало-помало нагомилава одређена количина неког отрова и ја тонем у готово летаргично стање, које траје тачно пола сата. Када се пробудим имам осећај да су се догађаји који су претходили овоме догодили врло давно и уколико покушам да наставим прекинути ток мисли, осећам праву духовну мучнину. Махинално се враћам другом послу и изненадим се крепкошћу ума и лакоћом којим савладавам препреке које раније нисам могао да савладам. После неколико недеља или месеци, моја страст за привремено напуштеним изумом се враћа и ја стално налазим одговоре на сва тешка питања, готово без напора. Испричаћу једно своје необично искуство у вези са овим које може да буде интересантно студентима психологије. Својим уземљеним предајником сам произвео изненађујућу пoјаву и трудио сам се да утврдим њен значај у вези са струјама које се простиру кроз земљу. Чинило се да је то безнадежан подухват и дуже од годину дана радио сам неуморно, али узалуд. Ово темељно проучавање ме је толико заокупило да сам заборављао на све остало, чак и на своје нарушено здравље. Коначно, када сам био пред нервним сломом, природа ме је заштитила дубоким сном. Дошавши себи, схватио сам ужаснут да више нисам у стању да замислим призоре из свога живота, осим оних из детињства, оних првих којих сам био свестан. Зачудо, они су се појављивали пред мојим очима и били запрепашћујуће јасни, пружајући ми добродошло олакшање. Из ноћи у ноћ док сам се одмарао, размишљао бих о њима и све више ми се откривао мој ранији живот. Слика моје мајке је увек била главна фигура у поворци која се полако кретала испред мојих очију и жарка жеља да је поново видим ме је постепено потпуно обузела. То осећање је било толико јако, да сам решио да оставим сав посао и да удовољим тој жељи. Али, схватио сам да ми је сувише тешко да напустим лабораторију, па је прошло неколико месеци док нисам успео да оживим све утиске из свог живота до пролећа 1892. У следећој слици која је изронила из измаглице заборава, видео сам себе у хотелу Да ла Пе (Ноtel de Paix) у Паризу како управо долазим к себи из једног од оних мојих стања полусвести изазваног превеликим напором мозга. Замислите бол и јад који сам осетио када ми је прошло кроз главу да ми је управо тог тренутка уручен телеграм са тужном вешћу да ми је мајка на самрти. Сетио сам се свог дугог путовања кући без тренутка одмора и како је она умрла, пошто је неколико недеља била у агонији. Нарочито је значајно да сам у току тог целог периода када ми је сећање било делимично ослабљено, био потпуно свестан свега што се односило на моје истраживање. Могао сам да се сетим и најситнијих детаља и најмањих неважних запажања у вези са својим експериментима, могао сам чак да цитирам странице текста и сложене математичке формуле.
Чврсто верујем у закон компензације. Истинске награде су увек сразмерне уложеном раду и пожртвовању. Ово је један од разлога због којег сам сигуран да ће се од свих мојих изума, високонапонски предајник показати најважнијим и најдрагоценијим за будуће генерације. Да ово предвидим није ме толико подстакла мисао о комерцијалној и индустријској револуцији коју ће он сигурно проузроковати колико хумане последице многих достигнућа које ће он омогућити. Размишљања само о корисности не могу да претегну већу добит за цивилизацију. Суочени смо са кобним проблемима који не могу да се реше обезбеђивањем материјалне егзистенције, ма како она била обилна. Напротив, напредак у овом правцу је крцат ризицима и опасностима, не мање претећим од оних насталих из немаштине и патње. Уколико треба да ослободимо енергију атома или да откријемо неки други начин добијања јефтине и неограничене енергије на било ком месту Земљине кугле ово достигнуће уместо да буде благослов могло би да буде катастрофално за човечанство дајући повода раздору и анархији који би на крају резултовали устоличењем омраженог режима и силе. Највеће добро долази од техничког напретка који тежи сједињењу и хармонији и мој бежични предајник је пре свега такав. Помоћу њега ће се репродуковати људски глас и лик на сваком месту и фабрике удаљене хиљадама миља од водопада добијаће енергију, летеће машине ће летети око Земље без престанка и Сунчева енергија ће утицати на стварање језера и река за производњу енергије и за претварање пустиња у плодну земљу. Његова употреба у телеграфији, телефонији и у сличне сврхе ће аутоматски отклонити статичке и све остале сметње које сада намећу ограничења код употребе радија. Ово је прави час да се о овој теми нешто каже.
У току последњих десет година велики број људи је дрско тврдио да је успео да елиминише ту сметњу. Пажљиво сам проучио сва описана решења и тестирао већину њих, пре него што су јавно објављена али резултат је доследно био негативан. Недавни званични извештај Америчке морнарице можда би могао да подучи неке обмануте уреднике часописа како да процене праву вредност ових обавештења. По правилу, покушаји се заснивају на теоријама које су тако погрешне да кад год их се сетим, не могу да их узмем озбиљно. Недавно, једно ново откриће је објављено уз заглушујућу буку али се показало још једном “тресла се гора, родио се миш”. Oво ме је подсетило на један узбудљив догађај од пре неколико година, када сам изводио своје експерименте са струјама високе фреквенције. Стив Броди (Steve Brodie) је управо скочио са Бруклинског моста. Овај чин су касније унизили имитатори али су први извештаји наелектрисали Њујорк. На мене je то оставило снажан утисак и врло често сам спомињао одважног штампара. Једног врелог поподнева осетио сам потребу да се освежим и ушао сам у један од тридесет хиљада народних локала овог великог града где су служили укусно 12%-но алкохолно пиће које би сада човек могао да добије једино ако отпутује у Европу у неку сиромашну и опустошену земљу. Посетилаца је било доста, али не баш одабраних и дискутовало се о томе догађају, што ми је дало изврсну прилику за непромишљену примедбу. “Oво сам рекао када сам скочио са моста." Чим сам изговорио ове речи, осетио сам се као пратилац Тимотеја (Thimoteus) из Шилерове (Schiller) песме. За трен ока избио је прави метеж и из десетину грла се заорило: ”То је Броди.” Бацио сам четврт долара на шанк и јурнуо према вратима, али гомила ми је већ била за петама вичући: “Стани, Стив”, што су наравно многи пролазници погрешно разумели, покушавајући да ме зауставе, док сам ја махнито трчао да нађем заклон. Напокон сам кривудајући, на своју срећу успео да се преко пожарних степеница докопам лабораторије, где сам збацио свој капут и прерушио се у вредног ковача и почео да кујем. Али ове мере предострожности нису биле потребне, већ сам био умакао својим прогонитељима. Још много година после тога ноћу, када машта од дневних ситних потешкоћа створи сабласти, често сам размишљао преврћући се по кревету каква би ме судбина задесила да ме је руља ухватила и открила да ја нисам Стив Броди.
Инжењер који је поднео извештај на техничком скупу о недавном чудноватом леку против статичких сметњи, заснованом на ”до сада непознатом закону природе“ био је исто тако лакомислен као и ја када је тврдио да се ове сметње простиру горе-доле, док се ове које долазе од предајника простиру дуж Земље. То би значило да би кондензатор, као и Земљин глобус који око себе има гасни омотач могао да се напуни и испразни на начин који је потпуно супротан основним учењима изнетим у основним уџбеницима физике. Оваква претпоставка била би осуђена као погрешна, чак и у Франклиново (Benjamin Franklin) време, пошто су чињенице које су ово поткрепљивале и тада већ биле добро познате, а знала се и веза између атмосферског електрицитета и оног који производе машине. Очигледно је да се природне и вештачке сметње простиру кроз земљу и ваздух на потпуно исти начин, и да и једне и друге могу да генеришу и хоризонталне и вертикалне електромоторне силе. Интерференција не може да се сузбије ниједном од предложених метода. Истина је следећа. У ваздуху се потенцијал повећава око 50 волти по стопи у вертикалном правцу, због чега настаје напонска разлика од двадесет или чак четрдесет хиљада волти између горњег и доњег краја антене. Масе наелектрисане атмосфере које су непрестано у покрету изазивају струју у проводнику која није уједначена, већ прилично хаотична, што производи импулсни шум у осетљивој телефонској слушалици. Што је виши терминал и већи простор испуњен жицама, ефекат је јачи, али треба разумети да је он чисто локалног карактера и има мало везе са правим проблемом. Године 1900. када сам усавршавао свој бежични систем, модел апарата имао је четири антене. Оне су пажљиво подешене на исту фреквенцију и повезане у паралелу у циљу повећања пријема из било ког правца. Када сам желео да утврдим позицију извора пренесених импулса, сваки дијагонално постављени пар био је постепено везан серијски са примарним калемом за побуђивање кола детектора. У првом случају, звук је био јак у телефону, у другом је он нестао, као што се и очекивало две антене су неутрализовале једна другу али су се статичке сметње јављале у оба случаја и морао сам да развијем специјалне превентивне мере, базиране на другим принципима.
Коришћењем пријемника који су уземљени на два места, што сам давно предложио, сметње које су последица наелектрисања ваздуха, које су озбиљне код сада коришћених структура, поништавају се и уз то подложност свим врстама сметњи се редукује на половину због усмерачких карактеристика кола. Ово је само по себи било очигледно али је изгледало као откриће неким наивним радио-стручњацима, чије је искуство ограничено на такве апарате који су могли да буду поправљени само секиром и који су правили ражањ док је зец још био у шуми. Да је истина да сметње у радију изазивају шумове, било би лако ослободити их се, уколико је пријем без антене. Али, у ствари, жица која је закопана у земљу и која би према овом гледишту требало да буде сасвим имуна на сметње, осетљивија је на неке спољње импулсе од жице која се диже вертикално у ваздух. Поштено речено, постигнут је мали напредак али не на основу неког посебног метода или направе. То је једноставно постигнуто одбацивањем огромних антенских структура, које су лоше за емитовање и потпуно неподобне за пријем и прихватање много погоднијег типа пријемника. Као што сам истакао у претходном чланку, да бисмо се заувек решили ових тешкоћа, морају се направити радикалне промене у систему и то што пре — то боље.
Била би заиста пропаст, ако би се у ово време када је вештина радија још у повоју и када велика већина не изузимајући чак ни стручњаке, нема представу о његовим крајњим могућностима, пожурило са законодавним мерама и ова вештина постала државни монопол. Ово је предложио пре неколико недеља државни секретар Даниелс и нема сумње да је угледни чиновник апеловао на Сенат и Конгрес са искреним уверењем. Али, свеопшти показатељи непогрешиво указују да се најбољи резултати увек постижу у здравој комерцијалној конкуренцији. Постоје, међутим, и изузетни разлози због којих радију треба омогућити потпуну слободу развоја. На првом месту он нуди неизмерно веће могућности и много је значајнији за побољшање живота од било ког другог изума или открића у историји човечанства. А уз то, мора бити јасно да се овај дивни изум у потпуности развио овде и може да се назове “америчким“ са много више права припадности нацији, него што су то телефон, сијалица или авион. Предузимљиви представници штампе и берзански шпекуланти су тако успешно ширили погрешне информације да је чак и тако изврстан часопис као што је ”Scientific American” одао главно признање за то једној страној земљи. Немци су нам, наравно, подарили Херцове таласе, руски, енглески и италијански стручњаци су пожурили да их користе у преносу порука. То је била очигледна примена новог елемента дотераног на бази старог, класичног и неусавршеног индукционог калема — једва нешто боље од још једне врсте хелиографије. Домет је био врло ограничен, остварени резултати су били од мале користи, а Херцови таласи као средство преношења вести могли су да буду са предностима замењени звучним таласима за које сам се ја залагао 1891. Штавише, сви ови покушаји су начињени три године након што су основни принципи система за бежични пренос, који се данас широко примењују, били јасно описани и разрађени у Америци, заједно са бројним могућностима примена. Данас нема трагова од тих Херцових апарата и метода. Ми смо наставили развој у сасвим супротном правцу и оно што је урађено резултат је умова и напора грађана ове земље. Основни патенти су застарели и могућности су сада пружене свима. Основни аргумент државног секретара се заснива на интерференцији. Према његовој изјави, коју је дао за ”New Уоrk Herald” 29. јула, сигнали са снажне станице могу да се приме у сваком малом селу на свету. Са те тачке гледишта, што сам ја показао у својим експериментима 1900. године, не би било никакве користи наметнути забрану у Сједињеним Државама.
Да бих ово разјаснио, могу да споменем једног господина, чудног изгледа, који ме је недавно посетио да би ме ангажовао за изградњу светских предајника у некој далекој земљи. ”Ми немамо новца”, рекао је, ”већ пуна кола златних полуга и бићемо великодушни.“ Рекао сам му да прво желим да видим шта ће бити са мојим изумима у Америци и тако смо завршили разговор. Али, драго ми је да делују неке силе из мрака, па како време пролази, одржавање сталне комуникације биће све теже. Једини лек је систем који је имун на сметње. Он је усавршен, он постоји и једино је потребно да се пусти у рад.
Још увек страшан сукоб обузима духове и вероватно ће највећу важност имати високонапонски предајник као уређај за напад и одбрану, посебно у вези са телеаутоматиком. Овај изум је логички исход проматрања у мојој младости, које се наставило током целог живота. Када су први резултати објављени, у уводном чланку ”Electrical Review” писало је да ће он постати један од најмоћнијих фактора за напредак цивилизације и човечанства. ”Није далеко време када ће се ово пророчанство испунити. Година 1898. и 1900. понуђен је влади и можда би био и усвојен да сам ја један од оних који ”куца на мала врата”. Тада сам заиста мислио да би мој изум окончао рат због своје велике разорне моћи и искључивања личних елемената у сукобу. Мада нисам изгубио веру у његове могућности, моји су се погледи од тада променили.
Рат се не може избећи, све док се не уклони узрок његовог поновног јављања а то је по последњим анализама огромно пространство планете на којој живимо. Једино уколико избришемо раздаљине између људи у свакоме смислу путем преношења вести, превоза путника и робе и преноса енергије, једнога дана ће се створити услови који ће обезбедити трајно пријатељство међу људима. Ми сада највише желимо да се зближимо и да се боље разумемо међу собом и међу народима широм света и да се ослободимо фанатичке посвећености узвишеним идеалима националног егоизма и поноса који увек имају тенденцију да сурвавају свет у преисторијско дивљаштво и сукобе. Ни Лига, ни парламентарни акти, никада неће спречити такву несрећу. То су само нови трикови, који слабе препуштају на милост јакима. Пре четрнаест година изнео сам своје мишљење о овоме, када се удружило неколико водећих влада — нека врста Свете алијансе — коју је заступао покојни Ендрју Карнеги (Andrew Carnegie), који може са правом да се сматра оцем ове идеје, пошто јој је дао више публицитета и подстицаја од било кога другог, пре него што је то учинио и сам председник. Мада се не може порећи да би такав пакт могао да буде од битне користи за неке мање срећне народе, он не може да оствари главни циљ. Мир једино може доћи као природна последица свестраног просвећивања и стапања раса, а ми смо још увек далеко од тог сретног остварења. Како ја гледам на свет данас, у светлу велике борбе, чији смо сведоци, уверен сам да би човечанству највише користило ако би Сједињене Државе остале одане својој традицији и држале се по страни ”несигурних савеза”. Својим географским положајем Америка је удаљена од претећих сукоба, без територијалних претензија са неисцрпним изворима и огромним становништвом које је потпуно прожето духом слободе и права, ова земља заузима јединствен и привилегован положај. Зато је у могућности да слободно испољи своју колосалну снагу и моралну моћ за добробит свих, са много више мудрости и успеха него да је члан неке лиге.
У једној од мојих биографских цртица, које је објавио ”Electrical Experimenter” бавио сам се догађајима из своје младости и поменуо невољу, која ме је приморала да непрестано вежбам своју машту и самопосматрање. Ова духовна активност, првобитно махинално подстакнута болешћу и патњом, полако је постала моја друга природа и довела ме коначно до сазнања да сам ја само један аутомат, лишен слободне воље у размишљањима и деловању, који само одговара на утицај околине. Наше тело је скуп усклађених механизама, покрети које чинимо су бројни и сложени а спољашњи утисци на наша чула су у толикој мери деликатни и недокучиви да је обичном човеку тешко да их разуме. Ипак, ништа није уверљивије за искусног истраживача од механистичке теорије живота, коју је Декарт (Descartes) донекле схватио и поставио пре триста година. Али у то време многе важне функције нашег организма нису биле познате и филозофи су тапкали у мраку нарочито у погледу природе светла, грађе и рада ока. Напредак научног истраживања у овој области је последњих година био такав да није оставио места сумњи у погледу овога гледишта, о чему је објављено много радова. Један од његових најспособнијих и најречитијих експонената је вероватно Феликс Леданте (Felix Le Dantec), који је претходно био асистент Пастеру (Louis Pasteur). Професор Жак Леб (Jacques Loeb) извео је изузетне експерименте у хелиотропији, јасно доказујући утицајну моћ светлости на ниже облике организама и његова најновија књига Принудна кретања то потврђује. Али, док научници ову теорију прихватају једноставно као и било коју другу која је призната, за мене је то истина коју из часа у час исказујем у свему што чиним и у свакој својој мисли. Свест о спољашњем утиску који ме подстиче на било који напор — умни или физички — увек постоји у мени. Само у врло ретким приликама када сам био изузетно концентрисан, имао сам потешкоћа да нађем изворни подстицај. Много већи број људи није свестан шта се догађа око њих и у њима и милиони постају жртве болести и умиру пре времена управо због тога. Најобичније свакодневне појаве су за њих мистериозне и необјашњиве. Човек може да се изненада растужи и да с муком тражи објашњење, а могао је да схвати да је до тога дошло просто зато што је један облак заклонио Сунце. Он може у машти да види слику свога драгог пријатеља, под условима за њега врло чудним, пошто га је само мало раније срео на улици или видео негде његову фотографију. Када изгуби дугме на оковратнику он бесни и псује сатима, пошто није у могућности да замисли своје претходне поступке и одреди где је изгубљен предмет. Непотпуно запажање је само облик незнања и одговорно је за многа болесна схватања и победе лудих идеја. Само свака десета особа не верује у телепатију и друге психичке манифестације, спиритуализам и комуникацију са мртвима и одбија да слуша намерне или ненамерне варалице. Да бих илустровао колико дубоко је укорењена склоност да се у ово верује, чак и код трезвених Американаца, поменућу један смешан догађај.
Уочи рата, када је изложба мојих турбина у овом граду изазвала различите коментаре у техничкој штампи, ја сам предвидео да ће бити јагме међу произвођачима да се дочепају изума, а посебно сам кројио план за једног господина из Детроита, који је имао невероватну способност нагомилавања милиона. Био сам дубоко уверен да ће се он појавити једнога дана, тако да сам то са сигурношћу изјавио својој секретарици и асистентима. И заиста, једног лепог јутра, група инжењера из Фордове моторне компаније ми се представила и замолила да са мном разговара о важном пројекту. “Зар вам нисам рекао?“, тријумфално сам упитао своје службенике а један од њих је одвратио: ”Невероватни сте, господине Тесла, све се управо догоди онако како Ви предвидите.“ Чим су ови практични људи сели, ја сам наравно одмах почео да величам дивна својства своје турбине, када ме је њихов заступник прекинуо и рекао: ”Ми знамо све о томе али смо овде по специјалном задатку. Основали смо психолошко друштво за истраживање психолошких феномена и желимо да нам се придружите у томе подухвату. Претпостављам да ови инжењери никада нису сазнали колико је мало требало да их избацим из своје канцеларије.
Од када су ми највећи људи тога времена, водећи људи у науци, чија су имена бесмртна, рекли да сам обдарен необичним умом, усредсредио сам све своје умне способности на решавање великих проблема без обзира на жртве. Много година сам покушавао да решим енигму смрти и помно сам мотрио сваку врсту духовног упозорења. Али, само једном у току свога живота доживео сам нешто што је за мене тренутно оставило утисак натприродног. Било је то у време мајчине смрти. Био сам потпуно исцрпљен од бола и дугог бдења и једне ноћи су ме одвели у неку зграду, два блока од наше куће. Док сам тамо беспомоћно лежао, помислио сам да је моја мајка умрла, док сам ја био далеко од њене постеље, сигурно би ми послала неки знак. Два, три месеца пре тога био сам у Лондону са својим сада покојним пријатељем сер Виљемом Круксом (Sir William Croockes) у друштву у коме се расправљало о спиритуализму па сам био потпуно обузет тим мислима. Можда нисам обратио пажњу на остале, јер сам пажљиво слушао његове аргументе, пошто ме је то његово епохално дело о зрачењу, које сам читао као студент, подстакло да се посветим електротехници. Размишљао сам да су сада најповољније прилике за сагледавање енигме загробног живота, пошто је моја мајка била геније и нарочито ненадмашна у снажној интуицији. Целе ноћи сваки нерв у мозгу ми је био напет у ишчекивању, али ништа се није догодило до раног јутра, када сам заспао или се можда онесвестио и угледао облак са ликовима анђела чудесне лепоте и једног од њих како ме посматра са пуно љубави, а који постепено поприма изглед моје мајке. Привиђење је полако лебдело кроз собу и нестало, а мене је пробудила неописиво мила песма коју је певало много гласова. У том часу, био сам сигуран, не знам како, да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина. Нисам био у стању да појмим огромну тежину болног сазнања које сам унапред осетио и написао сам писмо сер Виљему Круксу док сам још био под тим утисцима и слабог здравља. Када сам се опоравио дуго сам тражио спољњи узрок ове чудне појаве и на моје велико олакшање успео сам у томе, после много месеци безуспешних напора. Видео сам слику прослављеног уметника која представља једно од годишњих доба у облику облака са групом анђела који су, како се чинило заиста лебдели у ваздуху и то ме је снажно погодило. Све се то исто појавило у мом сну, осим привида моје мајке. Музика је допирала од хора из оближње цркве, у току ране ускршње службе, објашњавајући успешно све у сагласности са научним чињеницама.
Догодило се то давно, и никада од тада нисам имао ни најмањи разлог да променим своје погледе у односу на психичке и духовне феномене, јер за то апсолутно није било никаквих основа. Вера у њих је природна последица интелектуалног развоја. Религиозне догме се више не прихватају у своме ортодоксном значењу, али сваки човек је склон да верује у неку врсту више силе. Сви морамо имати неки идеал који ће управљати нашим понашањем и који ће нас задовољити али није важно да ли је то вероисповест, уметност, наука или нешто друго, све док делује као нематеријална сила. За мирољубив опстанак човечанства у целини је битно да преовлада једно заједничко схватање.
Пошто нисам успео да добијем било какав доказ у прилог тврдњама психолога и спиритиста, доказао сам на своје потпуно задовољство, аутоматизам живота, не само кроз стално посматрање појединачних поступака већ много уверљивије преко одређених уопштавања. Све ово је откриће које ја сматрам највећим тренутком људског друштва и на чему ћу се кратко задржати. Први наговештај ове запрепашћујуће истине родио се у мени када сам био врло млад човек, али много година све што сам приметио тумачио сам једноставно као случајност. Наиме, кад год су мене или неког коме сам био привржен, или дело коме сам се посветио, други повређивали, на посебан начин, који би могао најједноставније да се окарактерише као крајње ружан, осећао сам то као нарочит и неописив бол, који сам у потрази за бољим именом оквалификовао као “ космички “ а убрзо затим редовно се догађало да су они који су наносили бол, лоше пролазили. После много оваквих случајева, поверио сам се једном броју пријатеља, који су и сами имали прилике да се увере у истинитост ове теорије, коју сам ја постепено формулисао и која може да се представи у неколико следећих речи.
Наша тела су сличне грађе и изложена су истим спољашњим утицајима. Резултат тога су сличне реакције и усклађеност општих активности на којима се заснивају сва наша друштвена и остала правила и закони. Ми смо аутомати које потпуно контролишу силе средине, разбацавши нас унаоколо као пампуре од плуте по површини воде, аутомати који су погрешно схватили резултујућу силу спољњих импулса као слободну вољу. Наши покрети и друге радње служе очувању живота и мада изгледа да смо потпуно независни једни од других, ми смо спојени невидљивим везама. Све док је организам у одличном стању он реагује тачно на силе које га покрећу, али оног тренутка када настане неки поремећај у било ком човеку, његова снага за самоодржањем слаби. Свако разуме да уколико неко оглуви, ако му вид ослаби или су му удови повређени, шансе за његов даљи опстанак су умањене. Али је такође истина, можда чак и већа, да одређена оштећења мозга која мање или више слабе виталне квалитете аутомата убрзавају његову пропаст. Врло осећајно и посматрању склоно биће са својим високоразвијеним и потпуно нетакнутим механизмом који се понаша у складу са променљивим условима околине, надарила је природа трансцеденталним механичким осећањем, које му омогућава да избегне опасности које су прикривене да би се директно уочиле. Када такво створење дође у контакт са другима, чији су управљачки органи потпуно неисправни, то чуло се јавља и он осећа “космички“ бол. Ова истина се потврдила на стотинама примера и ја позивам остале природњаке да посвете пажњу овом предмету, верујући да ће се заједничким и систематским напором постићи резултати од непроцењиве вредности за свет.
Идеја о конструисању аутомата који би поткрепио моју теорију давно ми је пала на памет, али сам на њој почео активно да радим тек 1893. године када сам почео истраживања у радиотехници. У току две или три следеће године конструисао сам известан број аутоматских механизама, којима се управљало из даљине и приказивао их посетиоцима у својој лабораторији. Међутим, 1896. године конструисао сам уређај који је могао да обавља мноштво операција, али се завршетак ових радова одгодио за крај 1897. године. У свом чланку који је изашао у јунском броју часописа ”Сеntuгу Magazine” 1900. године, као и у другим часописима из тог времена, описао сам и илустровао тај уређај, који је, кад се почетком 1898. године први пут појавио, изазвао такву сензацију као ниједан мој изум до тада. Новембра 1898. године основни патент новога изума ми је био одобрен, али тек пошто је главни патентни инжењер дошао у Њујорк и лично присуствовао експерименту јер су му се моје тврдње чиниле невероватним. Сећам се кад сам доцније посетио једног високог државног чиновника у Вашингтону с намером да свој изум понудим држави, да је тај човек, пошто сам му испричао шта сам направио, праснуо у смех. Тада нико није ни помишљао да постоји и најмањи изглед за успешну реализацију таквог уређаја. Несрећа је у томе што сам у патенту, послушавши савет својих адвоката, назначио да се њиме управља помоћу једног кола и једног добро познатог детектора због тога што тада још нисам обезбедио заштиту својих метода и инструмената за индивидуализацију. У ствари, својим макетама брода сам управљао садејством више кола, тако да је свака интерференција била искључена. Најчешће сам користио кола у облику петљи са кондензаторима, зато што је приликом пражњења мог предајника високог напона долазило до јонизације ваздуха у лабораторији, тако да би и најмања антена сатима црпла електрицитет из околне атмосфере. Тек колико да се стекне извесна представа о томе, навешћу следећи пример: запазио сам да ће стаклени балон од 12 инча са извученим ваздухом и са само једним терминалом за који се везује кратка жица, произвести око хиљаду узастопних блескова пре него што се неутрализује сав електрицитет из ваздуха лабораторије. Пријемник у облику петље није био осетљив на такав поремећај и интересантно је забележити да тек данас постаје популаран. Он у пракси прикупља много мање енергије него антена или друга уземљена жица, али је у накнаду за то лишен извесних недостатака које имају неки данашњи уређаји за бежични пренос. Током демонстрације овог проналаска пред публиком захтевао сам од посетилаца да постављају питања, макар и најкомпликованија, и аутомат би знаковима одговарао на њих. У оно доба тако нешто се сматрало магичним а, у ствари, све је било тако једноставно јер сам преко свог апарата ја давао одговоре.
Тих дана конструисан је још један телеаутоматски брод, чија је фотографија објављена у овом броју часописа ”Electrical Experimenter”. Кретање брода се контролисало помоћу више завојака постављених у утробу брода који је био потпуно херметички затворен и могао је заронити. Апаратура коју сам користио била је слична оној коју сам користио у првом моделу, изузев неких специјалних појединости које сам додао, као што су, на пример, сијалице чија је улога била да дају видљиви доказ о правилном функционисању ове направе.
Аутомати којима управља оператор у оквиру свог видокруга у ствари су први и прилично груби кораци у развоју науке о телеаутоматици какву сам ја замислио. Наредно логичко побољшање било је у применама где су ови аутоматски механизми ван видокруга и на великој удаљености од управљачког центра, и од тада сам се стално залагао да се уместо топова они користе као ратно оружје. Чини ми се да је важност тога сада схваћена, ако могу да судим на основу неочекиваних вести у штампи о остварењима за која се каже да су изузетна, али ни по чему нису никаква новост. Несавршеним начином помоћу данашњих бежичних постројења могућно је лансирати авион који треба да следи приближно одређени курс и изврши неку операцију на удаљености од неколико стотина миља. Осим тога апаратом ове врсте може се механички управљати на више начина и не сумњам да може да се покаже корисним у рату. Али, бар колико је мени познато, данас не постоје инструменти којима би се са прецизношћу могао остварити такав циљ. Године студија посветио сам том питању и усавршио механизме којима се таква и још већа чуда могу лако реализовати. Као што сам раније рекао, док сам био студент на колеџу замислио сам једну летећу машину која се потпуно разликовала од данашњих. Основни принцип је био исправан, али није могао да се оствари у пракси, јер захтева велику покретачку снагу. Последњих година успешно сам решио овај проблем и сада радим на нацрту летелица без великих и малих крила, без пропелера и осталих спољњих додатака, које ће развијати страховито велике брзине и вероватно у блиској будућности пружити убедљив аргумент у корист мира. Таква једна машина која се одржава у ваздуху и креће искључиво на принципу реакције, а замишљена је да се њоме управља било механички, било путем бежично пренете енергије, приказана је на једној од ових страница. Изградњом одговарајућих постројења биће могуће пројектил ове врсте лансирати у ваздух и спустити готово тачно на свако предвиђено место, макар оно било хиљадама миља удаљено. Али, ми се нећемо зауставити на томе. Сигурно да ћемо производити такве теледириговане апарате који ће бити у стању да се понашају као да располажу сопственом интелигенцијом и који ће својом појавом изазвати револуцију. Још 1898. године предложио сам представницима једног великог индустријског концерна да произведу и јавности прикажу аутомобилско возило које би само обављало необично велики број радњи, од којих би неке биле сродне расуђивању. У том тренутку, међутим, мој предлог је сматран нереалним и од њега није било ништа.
Највећи умови данашњице настоје да пронађу таква средства која би спречила да се понови страховити сукоб који је само теоријски окончан, а чије сам трајање и главни завршетак тачно предвидео у чланку објављеном у листу ”SUN" 20. децембра 1914. године.
Предложена Лига народа није лек. Напротив, судећи по мишљењу неких познатих људи, њен учинак може бити управо супротан. Нарочито је жалосно што је приликом утврђивања мировних услова усвојена казнена политика, као основ одредбама мира, јер ће од сада, за само неколико година бити могућно да се народи боре без војске, бродова и топова много страховитијим оружјем, чија разорна моћ и подручје деловања практично немају границе. Непријатељ ће бити у стању да разори сваки град, и то без обзира на његову удаљеност и никаква сила овога света неће моћи у томе да га спречи. Ако нам је стало да избегнемо предстојећу катастрофу и таква збивања која могу куглу Земаљску претворити у пакао, онда морамо убрзати развој летећих машина и бежичних преноса енергије, без оклевања, свом снагом и свим средствима којима нација располаже.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|