Školski nadzornik/28

OSMA POJAVA

OSMA POJAVA

NADZORNIK i SAVETA

NADZORNIK (koji je među tim ušao i prisluškivao — za sebe): Kakav lep glas i — lepa devojka!
SAVETA (po drugi put peva)

Ja ne mogu sretna biti,
Tebe dragog zadobiti!

NADZORNIK (za sebe): Razumem, zaljubljeni smo!
SAVETA (ustane naglo): Ne mogu više! (opazi nadzornika i trgne se) A.... neki stranac!
NADZORNIK: Dobar dan, gospođice!
SAVETA (klanja se): Bog vam dobro dao, gospodine!
NADZORNIK: Ja sam dva put kucao, al’ vi me niste čuli, pa sam tako ušao bez dozvoljenja!
SAVETA: Sa svim ste dobro učinili.
NADZORNIK: Ja tražim učitelja Petrovića.
SAVETA: To je moj otac.
NADZORNIK: Tako?... A, ima lepu kćer.
SAVETA: Molim.
NADZORNIK: Pa gde je on?
SAVETA: On je baš ovaj čas, tako reći, otrčao da dočeka školskog nadzornika.
NADZORNIK: Tako!
SAVETA: Ako je po volji pričekati? (hoće da mu da stolicu)
NADZORNIK: Zahvaljujem, nemam vremena.
SAVETA: Putujete odmah dalje?
NADZORNIK: Odmah.
SAVETA: A je li baš nužno da se sa ocem razgovarate? — Možda bih mogla i ja.
NADZORNIK: Vi?.... Hm! Može biti.
SAVETA: Pa molim, s kime imam čast?
NADZORNIK (misli se): Ja sam.... učitelj iz Srema, putujem svojim srodnicima, pa sam uz put hteo da vidim ovdašnju školu.
SAVETA: O, pa to vam mogu sve ja nokazati, jer, znate, ja sam vam polak učitelj.
NADZORNIK: E, da?
SAVETA: Ja, ako je otac bolešljiv, ili, ako ode kudgod, uvek ga zamenjujem u školi.
NADZORNIK: Pa boje li se vas đaci?
SAVETA: Zašto da se boje ?.... Dosta je kad me rado imaju.
NADZORNIK: Tako!.... Onda mora da slabo uče.
SAVETA: Vi se varate! Sa lepim se dalje dotera, nego sa batinom.
NADZORNIK: Hm! Pa ima li mnogo dece?
SAVETA: Sva što su u selu, svega trista osamnaest.
NADZORNIK: Veliki broj!... A ima li otac pomoćnika?
SAVETA: Sad sam vam kazala da ima.
NADZORNIK: Koga to?
SAVETA: Za Boga — koga drugog nego mene!
NADZORNIK: A, da!... A koliko ima plate ?
SAVETA: Sto dvadeset forinata godišnjih, četiri merova žita i dve funte slanine.
NADZORNIK: To nije moguće!
SAVETA: Gospodine, ja to bolje znam nego vi!
Nadzornik (za sebe) To je vrlo malo!... (na glas) Pa kako životari vaš otac?
SAVETA: Dobro! On je zadovoljan za sada, a nosle će valjda bolje biti.
NADZORNIK: Kada posle?
SAVETA: Ta, za Boga, kad dođe taj novi školski nadzornik.
NADZORNIK: Tako?... Pa šta će on raditi ?
SAVETA: Šta? — A šta drugo, nego sve ono što mu u dužnost spada!
NADZORNIK: A šta mu spada u dužnost?
SAVETA: Pa zar vi ni to ne znate, a ovamo ste učitelj?!... Školski nadzornik će pregledati škole, kako se uči i predaje. Za tim će razvideti kako žive učitelji, jesu li zadovoljni. P’ onda će školski nadzornik onoga, koji ne valja, zbaciti, a koji valja, onoga će nagraditi.
NADZORNIK: Pa šta će s vašim ocem činiti?
SAVETA: Pa to .je naravna stvar da će ga nagraditi!
NADZORNIK: A zašto da je naravna stvar?
SAVETA: Zato što će vam svaki u selu kazati da je moj otac čestit i valjan učitelj.
NADZORNIK: Al’ ako on to ne učini?
SAVETA: Onda novi školski nadzornik nije bolji od starog, to jest, ne valja ni lule duvana!
NADZORNIK (za sebe): Kratak proces! (na glas) A zašto nije valjao stari?
SAVETA: A, manite ga se, nije vredno ni razgovarati se o njemu!
NADZORNIK: Al’ ipak?
SAVETA: E, a vi čujte: ovde u selu ima jedan svršen preparanad, zove se Stanko, vrlo valjan i čestit, u Somboru je svršio, i prvi bio sa prevashodstvom. Znate li šta će to reći, prvi sa prevashodstvom?!
NADZORNIK: Dobro, dobro!... P’ onda?
SAVETA: Učio je po najnovijoj metodi, nije lupež, nije kartaš, nije pijanac, jednom reči : krasan mlad čovek!
NADZORNIK: I, štoje najglavnije, kod vas dobro' upisan!
SAVETA: Gospodine, to se ni vas, ni školskoga nadzornika ništa ne tiče. Ono je istina da sam ja s njime odrasla i da bi me moji roditelji za njega dali. Al’ to ne spada na stvar, to je sasvim štogod treće....
NADZORNIK (za sebe): Ova mi se devojka sve više dopada! (na glas) Imate pravo!... Pa šta je dalje s njime?
SAVETA: E šta je? — Taj mladi valjan učitelj, evo već treća godina, kako ne može da mesta dobije!
NADZORNIK: Valjda nije tražio !
SAVETA: Nije tražio?!... Kažite nije imao ovoga (pokazuje prstima) da se preporuči školskome nadzorniku!
NADZORNIK (za sebe): Lepa pohvala za nadzornika! (na glas) Valjda je bilo boljih od njega.
SAVETA: Ne znam, ali sumnjam, jer mi nije poznato da je ikoji učitelj tako lepih knjiga napisao kao Stanko.
NADZORNIK: A zar je Stanko knjige pisao?
SAVETA: Da kako, još kako lepe!... Evo rukopisi, (izvadi i pokazuje mu ih) čitajte, pa će te se i sami uveriti.
NADZORNIK (pregleda rukopise — za sebe): Hm! Ovo moraju dobre stvari biti!... Prevodi za decu, p’ onda izvorne pripovetke.... (na glas) Pa zašto nije izdao ove knjige ?
SAVETA (uzdahne): E, zato što nema novaca!
NADZORNIK: Pa dobro, a što ih nije prodao?
SAVETA: Kad ih neće niko da kupi! Hoćete li ih možda vi da kupite?
NADZORNIK: Ja?...
SAVETA: Da, vi!... Vrlo su jeftine, a siromah Stanko živi u velikoj nuždi. Pet forinata mesečno, to je sve što dobija od našeg nataroša. Već ako imate novaca, a vi ih kupite. Ja ću vam zato biti blagodarna.
NADZORNIK: A čime to?
SAVETA: Daću vam.... daću vam ovu kitu cveća.
NADZORNIK: Koja je za celo drugome namenjena!
SAVETA (maše glavom da jeste): To je istina, ali ako vi kupite...
NADZORNIK: Dobro, dobro!... Pregledaću rukopise; ostavite ih kod mene.
SAVETA: Vi mi izgledate da ste dobar čovek! Ja vas već malo volim.
NADZORNIK: Al' Stanka više...
SAVETA: E, pa ja sam s njime odrasla!
NADZORNIK: Pa ćete bigi i njegova žena!
SAVETA (uzdahne): Bog zna kade, jer dok ne dobije štacije, nema ništa od svatova! Al to se vas ništa ne tiče.
NADZORNIK: Tako je!... (za sebe) Ova me je devojka sa svim zadobila.... (na glas) Nego sad ću vas moliti, kad ste već do sad tako uslužni bili, da mi pokažete školu.
SAVETA: Drage volje i školu i baštu, sve ću vam pokazati. Izvolite samo sa mnom.
NADZORNIK: Ako smem ponuditi. (pruži joj ruku)
SAVETA: O, molim! (uhvati se ispod ruke i odlazi s nadzornikom)