Школски надзорник/28

ОСМА ПОЈАВА

ОСМА ПОЈАВА

НАДЗОРНИК и САВЕТА

НАДЗОРНИК (који је међу тим ушао и прислушкивао — за себе): Какав леп глас и — лепа девојка!
САВЕТА (по други пут пева)

Ја не могу сретна бити,
Тебе драгог задобити!

НАДЗОРНИК (за себе): Разумем, заљубљени смо!
САВЕТА (устане нагло): Не могу више! (опази надзорника и тргне се) А.... неки странац!
НАДЗОРНИК: Добар дан, госпођице!
САВЕТА (клања се): Бог вам добро дао, господине!
НАДЗОРНИК: Ја сам два пут куцао, ал’ ви ме нисте чули, па сам тако ушао без дозвољења!
САВЕТА: Са свим сте добро учинили.
НАДЗОРНИК: Ја тражим учитеља Петровића.
САВЕТА: То је мој отац.
НАДЗОРНИК: Тако?... А, има лепу кћер.
САВЕТА: Молим.
НАДЗОРНИК: Па где је он?
САВЕТА: Он је баш овај час, тако рећи, отрчао да дочека школског надзорника.
НАДЗОРНИК: Тако!
САВЕТА: Ако је по вољи причекати? (хоће да му да столицу)
НАДЗОРНИК: Захваљујем, немам времена.
САВЕТА: Путујете одмах даље?
НАДЗОРНИК: Одмах.
САВЕТА: А је ли баш нужно да се са оцем разговарате? — Можда бих могла и ја.
НАДЗОРНИК: Ви?.... Хм! Може бити.
САВЕТА: Па молим, с киме имам част?
НАДЗОРНИК (мисли се): Ја сам.... учитељ из Срема, путујем својим сродницима, па сам уз пут хтео да видим овдашњу школу.
САВЕТА: О, па то вам могу све ја ноказати, јер, знате, ја сам вам полак учитељ.
НАДЗОРНИК: Е, да?
САВЕТА: Ја, ако је отац болешљив, или, ако оде кудгод, увек га замењујем у школи.
НАДЗОРНИК: Па боје ли се вас ђаци?
САВЕТА: Зашто да се боје ?.... Доста је кад ме радо имају.
НАДЗОРНИК: Тако!.... Онда мора да слабо уче.
САВЕТА: Ви се варате! Са лепим се даље дотера, него са батином.
НАДЗОРНИК: Хм! Па има ли много деце?
САВЕТА: Сва што су у селу, свега триста осамнаест.
НАДЗОРНИК: Велики број!... А има ли отац помоћника?
САВЕТА: Сад сам вам казала да има.
НАДЗОРНИК: Кога то?
САВЕТА: За Бога — кога другог него мене!
НАДЗОРНИК: А, да!... А колико има плате ?
САВЕТА: Сто двадесет форината годишњих, четири мерова жита и две фунте сланине.
НАДЗОРНИК: То није могуће!
САВЕТА: Господине, ја то боље знам него ви!
Надзорник (за себе) То је врло мало!... (на глас) Па како животари ваш отац?
САВЕТА: Добро! Он је задовољан за сада, а носле ће ваљда боље бити.
НАДЗОРНИК: Када после?
САВЕТА: Та, за Бога, кад дође тај нови школски надзорник.
НАДЗОРНИК: Тако?... Па шта ће он радити ?
САВЕТА: Шта? — А шта друго, него све оно што му у дужност спада!
НАДЗОРНИК: А шта му спада у дужност?
САВЕТА: Па зар ви ни то не знате, а овамо сте учитељ?!... Школски надзорник ће прегледати школе, како се учи и предаје. За тим ће развидети како живе учитељи, јесу ли задовољни. П’ онда ће школски надзорник онога, који не ваља, збацити, а који ваља, онога ће наградити.
НАДЗОРНИК: Па шта ће с вашим оцем чинити?
САВЕТА: Па то .је наравна ствар да ће га наградити!
НАДЗОРНИК: А зашто да је наравна ствар?
САВЕТА: Зато што ће вам сваки у селу казати да је мој отац честит и ваљан учитељ.
НАДЗОРНИК: Ал’ ако он то не учини?
САВЕТА: Онда нови школски надзорник није бољи од старог, то јест, не ваља ни луле дувана!
НАДЗОРНИК (за себе): Кратак процес! (на глас) А зашто није ваљао стари?
САВЕТА: А, маните га се, није вредно ни разговарати се о њему!
НАДЗОРНИК: Ал’ ипак?
САВЕТА: Е, а ви чујте: овде у селу има један свршен препаранад, зове се Станко, врло ваљан и честит, у Сомбору је свршио, и први био са превасходством. Знате ли шта ће то рећи, први са превасходством?!
НАДЗОРНИК: Добро, добро!... П’ онда?
САВЕТА: Учио је по најновијој методи, није лупеж, није карташ, није пијанац, једном речи : красан млад човек!
НАДЗОРНИК: И, штоје најглавније, код вас добро' уписан!
САВЕТА: Господине, то се ни вас, ни школскога надзорника ништа не тиче. Оно је истина да сам ја с њиме одрасла и да би ме моји родитељи за њега дали. Ал’ то не спада на ствар, то је сасвим штогод треће....
НАДЗОРНИК (за себе): Ова ми се девојка све више допада! (на глас) Имате право!... Па шта је даље с њиме?
САВЕТА: Е шта је? — Тај млади ваљан учитељ, ево већ трећа година, како не може да места добије!
НАДЗОРНИК: Ваљда није тражио !
САВЕТА: Није тражио?!... Кажите није имао овога (показује прстима) да се препоручи школскоме надзорнику!
НАДЗОРНИК (за себе): Лепа похвала за надзорника! (на глас) Ваљда је било бољих од њега.
САВЕТА: Не знам, али сумњам, јер ми није познато да је икоји учитељ тако лепих књига написао као Станко.
НАДЗОРНИК: А зар је Станко књиге писао?
САВЕТА: Да како, још како лепе!... Ево рукописи, (извади и показује му их) читајте, па ће те се и сами уверити.
НАДЗОРНИК (прегледа рукописе — за себе): Хм! Ово морају добре ствари бити!... Преводи за децу, п’ онда изворне приповетке.... (на глас) Па зашто није издао ове књиге ?
САВЕТА (уздахне): Е, зато што нема новаца!
НАДЗОРНИК: Па добро, а што их није продао?
САВЕТА: Кад их неће нико да купи! Хоћете ли их можда ви да купите?
НАДЗОРНИК: Ја?...
САВЕТА: Да, ви!... Врло су јефтине, а сиромах Станко живи у великој нужди. Пет форината месечно, то је све што добија од нашег натароша. Већ ако имате новаца, а ви их купите. Ја ћу вам зато бити благодарна.
НАДЗОРНИК: А чиме то?
САВЕТА: Даћу вам.... даћу вам ову киту цвећа.
НАДЗОРНИК: Која је за цело другоме намењена!
САВЕТА (маше главом да јесте): То је истина, али ако ви купите...
НАДЗОРНИК: Добро, добро!... Прегледаћу рукописе; оставите их код мене.
САВЕТА: Ви ми изгледате да сте добар човек! Ја вас већ мало волим.
НАДЗОРНИК: Ал' Станка више...
САВЕТА: Е, па ја сам с њиме одрасла!
НАДЗОРНИК: Па ћете биги и његова жена!
САВЕТА (уздахне): Бог зна каде, јер док не добије штације, нема ништа од сватова! Ал то се вас ништа не тиче.
НАДЗОРНИК: Тако је!... (за себе) Ова ме је девојка са свим задобила.... (на глас) Него сад ћу вас молити, кад сте већ до сад тако услужни били, да ми покажете школу.
САВЕТА: Драге воље и школу и башту, све ћу вам показати. Изволите само са мном.
НАДЗОРНИК: Ако смем понудити. (пружи јој руку)
САВЕТА: О, молим! (ухвати се испод руке и одлази с надзорником)