Šaran/1

PRIZOR PRVI

PRIZOR PRVI

Vrt, s leve strane kuća, s desne bunar, a uz bunar taraba od susednog vrta, u tarabi dera

STANKO: ulazi s prtljagom na leđima

STANKO: Od Sombora do Futoga — lepa štacija, pa još apostolski! (Gleda čizme svoje.) Nisu se tako ni poderale kao što je moglo biti. Pa, koliko sam se morio, nisam se ni umorio. Bog i duša, još bih i preko ove tarabe mogao preleteti. Nije šala, tri godine se uči ta preparandija, pa nikad kući, pa nikad roditelje, nikad ni Savke svoje ne videti! Savka me je kadikad pozdravila, a da toga nije bilo, ne bi se moglo izdržati! Ala mi se mati obradovala kad me je videla! Što ti je mati! Taki otrča na pijacu da pripravi boljega ručka. Al' kako ću sad babi na oči? He, sad kako ispadne. (Stane kod bunara.) Bože moj, ovde sam se poslednji put sa Savkom video, tu smo se oprostili. I onda mi je srce neobično kucalo, al' opet ne kao sad. Preleteo bih da je vidim, a strah me je, kao da ću na ispit izići. (Viri kroz tarabu.) Kako joj je bašta lepa, ta milina je pogledati, pa to sve ona sama svojim ručicama radi, a sad nije imala ni mene, da joj bar pomognem pleviti. Gle, ovde je još i dera kuda je u našu baštu po vodu dolazila. Jamačno i sad dolazi. Samo sad da ne dođe, jer ne znam šta bih joj kazao. Bogami, ja ne znam kako bih je pozdravio. (Viri kroz deru.) Nema je u vrtu; bar da je izdaleka vidim!
SAVKA: (čuje se kako peva u svom vrtu).
STANKO (pukne prstima, pa se udari rukom o koleno sav zbunjen): Ona je, jest, jest, ona je! Hoću li pobeći. Šta? Svršen preparanad, danas-sutra učitelj, pa da bežim! Ne, to se ne pristoji! (Dok ona peva, on uznemiren jednako viri kroz tarabu i preko tarabe.) Eno je! Eno je! Uzela je vedro, mora da će oma po vodu. Neću pobeći, ostaću! Ali opet bi bolje bilo da se prikrijem. Sakriću se samo onako. (Sakrije se za neki žbun.) Ala je krasna! Hu, ala je krasna!
SAVKA: (dolazi sa vedrom kroz deru na bunar, nagne se da zahvati vode sve jednako pevajući).
STANKO (najpre strašljivo, pa najedared odvažno dođe joj za leđa i zakloni joj oči).
SAVKA: Juf, ko je to? Pustite me!
STANKO: (promenutim glasom): Ja sam!
SAVKA: Ali ko?
STANKO: Ja!
SAVKA: Ne znam ja ko je to ja.
STANKO: Ako pogodiš, poljubiću te, ako ne pogodiš, moraš me poljubiti. Pa ded sad ne oklevaj!
SAVKA: A to kod nas nije običaj!
STANKO: Šteta, jer to je vrlo lep običaj, treba da ga i vi usvojite. Vi'š, ovako se to radi! (Poljubi je, pa joj pusti oči.)
SAVKA: Jao ko je to video!
STANKO: Nije niko video! Ali ne marim ma ceo svet gledao kad Stanko svoju Savku poljubi, i to prvi put posle duge tri godine.
SAVKA (začuđena i radosna): Stanko?!
STANKO: Jeste, ja, sa misli i personom.
SAVKA (još ne može da veruje): Stanko!
STANKO: Ta ja sam, Stanko Dinarić, svršeni preparanad danas-sutra učitelj, tj. ako je i tebi po volji.
SAVKA: Stanko, a ko bi se tebi nadao?
STANKO: A ko bi se tome nadao da ću ja ostaviti malu, malenu Savčicu, a zateći ovako veliku devojku. Sad mi je čisto sramota što sam te poljubio. Čisto bih iskao natrag.
SAVKA (nestašno): E, odleteo je već.
STANKO: Savka, raduješ li mi se?
SAVKA: A što me tako pitaš? Ta ja ti nisam rod.
STANKO: Al' ja se radujem! Sedi, Savka, malo, ja bih ti mnogo pripovedao. Hej, tri godine dana po tom dernom Somboru, već mi se dotužalo! Pun je Sombor devojaka, ali nijedna nije nalik na tebe.
SAVKA: Mora da si ih jako motrio kad ih znaš!
STANKO: E, motrio besa! Samo sam gledao je li koja nalik na tebe, pa kad sam video da nije, okrenuo sam glavu da ih više ne vidim. Hu, pa znaš li kako sam kući došao? (Udari se po nogama.) Evo, železnice, ajzliban, diko! Ej, kubura je to bila: baba mi piše da nipošto kući ne dolazim, on će sam po mene doći, a mati opet drukčije piše, ako ikako mogu, da se ovih dana u Futogu stvorim, jer će se, veli, birati učitelj, pa ne fali. I popa je obećao, i knez potvrdio, samo ako hoću, da će mesto učiteljsko moje biti. Pomisli samo, šta sad da radim! Merio sam oba pisma, babino u jednu ruku, a materino u drugu, da vidim koje će da pretegne, al' badava, oba su podjednako teška bila; ni u jednome novaca. Al' kad sam posle na materino pismo metnuo ovaj prsten — poznaješ li ga? —, e, onda je tako preteglo, čak do zemlje. Onda već nisam ni na što mislio, već štap u ruke, prtljag na leđa, a da šta ćeš kad si bez novaca, pa sve pevajući, eto me do Futoga dođoh. Al' babi ne znam kako ću na oči izići! Šta ću njemu da reknem, jer znaš da je čudan svetac. Bogati, je li još onakav kakav je bio?
SAVKA: E, ta dobar je on, pošten čovek, samo što na ženske mrzi. Jednako govori da luđih stvorenja na svetu nema nego su žene. Pa i mene tako popreko gledi! Sve me je strah kad moram na bunar po vodu doći. U zao čas da nas zajedno ovde vidi, bilo bi i meni i tebi! Idem ja, Stanko, jer nisam rada da mi što ružno rekne. Zbogom. (Hoće da ide.)
STANKO: Ta čekaj, Savčice, neće on doći! Čekaj, Savčice, da ti se bar pohvalim kako sam dobro ispite položio. Sad bih mogao biti učitelj usred Novoga Sada. Savka, je li, Savčice, a bi li ti volela biti učiteljka?
SAVKA: Zbogom! (Ode brzo kroz deru u svoj vrt.)
STANKO: Ta valjda smem i ja tvoj vrt videti, to mi valjda nećeš zabraniti. (Ode za njom.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Jovanović Zmaj, umro 1904, pre 120 godina.