Шаран/1
| ◄ Насловна | ПРИЗОР ПРВИ | ПРИЗОР ДРУГИ ► |
ПРИЗОР ПРВИ
Врт, с леве стране кућа, с десне бунар, а уз бунар тараба од суседног врта, у тараби дера
СТАНКО: улази с пртљагом на леђима
СТАНКО: Од Сомбора до Футога — лепа штација, па још апостолски! (Гледа чизме своје.) Нису се тако ни подерале као што је могло бити. Па, колико сам се морио, нисам се ни уморио. Бог и душа, још бих и преко ове тарабе могао прелетети. Није шала, три године се учи та препарандија, па никад кући, па никад родитеље, никад ни Савке своје не видети! Савка ме је кадикад поздравила, а да тога није било, не би се могло издржати! Ала ми се мати обрадовала кад ме је видела! Што ти је мати! Таки отрча на пијацу да приправи бољега ручка. Ал' како ћу сад баби на очи? Хе, сад како испадне. (Стане код бунара.) Боже мој, овде сам се последњи пут са Савком видео, ту смо се опростили. И онда ми је срце необично куцало, ал' опет не као сад. Прелетео бих да је видим, а страх ме је, као да ћу на испит изићи. (Вири кроз тарабу.) Како јој је башта лепа, та милина је погледати, па то све она сама својим ручицама ради, а сад није имала ни мене, да јој бар помогнем плевити. Гле, овде је још и дера куда је у нашу башту по воду долазила. Јамачно и сад долази. Само сад да не дође, јер не знам шта бих јој казао. Богами, ја не знам како бих је поздравио. (Вири кроз деру.) Нема је у врту; бар да је издалека видим!
САВКА: (чује се како пева у свом врту).
СТАНКО (пукне прстима, па се удари руком о колено сав збуњен): Она је, јест, јест, она је! Хоћу ли побећи. Шта? Свршен препаранад, данас-сутра учитељ, па да бежим! Не, то се не пристоји! (Док она пева, он узнемирен једнако вири кроз тарабу и преко тарабе.) Ено је! Ено је! Узела је ведро, мора да ће ома по воду. Нећу побећи, остаћу! Али опет би боље било да се прикријем. Сакрићу се само онако. (Сакрије се за неки жбун.) Ала је красна! Ху, ала је красна!
САВКА: (долази са ведром кроз деру на бунар, нагне се да захвати воде све једнако певајући).
СТАНКО (најпре страшљиво, па наједаред одважно дође јој за леђа и заклони јој очи).
САВКА: Јуф, ко је то? Пустите ме!
СТАНКО: (променутим гласом): Ја сам!
САВКА: Али ко?
СТАНКО: Ја!
САВКА: Не знам ја ко је то ја.
СТАНКО: Ако погодиш, пољубићу те, ако не погодиш, мораш ме пољубити. Па дед сад не оклевај!
САВКА: А то код нас није обичај!
СТАНКО: Штета, јер то је врло леп обичај, треба да га и ви усвојите. Ви'ш, овако се то ради! (Пољуби је, па јој пусти очи.)
САВКА: Јао ко је то видео!
СТАНКО: Није нико видео! Али не марим ма цео свет гледао кад Станко своју Савку пољуби, и то први пут после дуге три године.
САВКА (зачуђена и радосна): Станко?!
СТАНКО: Јесте, ја, са мисли и персоном.
САВКА (још не може да верује): Станко!
СТАНКО: Та ја сам, Станко Динарић, свршени препаранад данас-сутра учитељ, тј. ако је и теби по вољи.
САВКА: Станко, а ко би се теби надао?
СТАНКО: А ко би се томе надао да ћу ја оставити малу, малену Савчицу, а затећи овако велику девојку. Сад ми је чисто срамота што сам те пољубио. Чисто бих искао натраг.
САВКА (несташно): Е, одлетео је већ.
СТАНКО: Савка, радујеш ли ми се?
САВКА: А што ме тако питаш? Та ја ти нисам род.
СТАНКО: Ал' ја се радујем! Седи, Савка, мало, ја бих ти много приповедао. Хеј, три године дана по том дерном Сомбору, већ ми се дотужало! Пун је Сомбор девојака, али ниједна није налик на тебе.
САВКА: Мора да си их јако мотрио кад их знаш!
СТАНКО: Е, мотрио беса! Само сам гледао је ли која налик на тебе, па кад сам видео да није, окренуо сам главу да их више не видим. Ху, па знаш ли како сам кући дошао? (Удари се по ногама.) Ево, железнице, ајзлибан, дико! Еј, кубура је то била: баба ми пише да нипошто кући не долазим, он ће сам по мене доћи, а мати опет друкчије пише, ако икако могу, да се ових дана у Футогу створим, јер ће се, вели, бирати учитељ, па не фали. И попа је обећао, и кнез потврдио, само ако хоћу, да ће место учитељско моје бити. Помисли само, шта сад да радим! Мерио сам оба писма, бабино у једну руку, а материно у другу, да видим које ће да претегне, ал' бадава, оба су подједнако тешка била; ни у једноме новаца. Ал' кад сам после на материно писмо метнуо овај прстен — познајеш ли га? —, е, онда је тако претегло, чак до земље. Онда већ нисам ни на што мислио, већ штап у руке, пртљаг на леђа, а да шта ћеш кад си без новаца, па све певајући, ето ме до Футога дођох. Ал' баби не знам како ћу на очи изићи! Шта ћу њему да рекнем, јер знаш да је чудан светац. Богати, је ли још онакав какав је био?
САВКА: Е, та добар је он, поштен човек, само што на женске мрзи. Једнако говори да луђих створења на свету нема него су жене. Па и мене тако попреко гледи! Све ме је страх кад морам на бунар по воду доћи. У зао час да нас заједно овде види, било би и мени и теби! Идем ја, Станко, јер нисам рада да ми што ружно рекне. Збогом. (Хоће да иде.)
СТАНКО: Та чекај, Савчице, неће он доћи! Чекај, Савчице, да ти се бар похвалим како сам добро испите положио. Сад бих могао бити учитељ усред Новога Сада. Савка, је ли, Савчице, а би ли ти волела бити учитељка?
САВКА: Збогом! (Оде брзо кроз деру у свој врт.)
СТАНКО: Та ваљда смем и ја твој врт видети, то ми ваљда нећеш забранити. (Оде за њом.)
|