Čovek ubog i žena
| ←Putnici i topola | Čovek ubog i žena Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Žena i kokoš→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Čovek ubog razboli se teško, i ne imajući se s čim lečiti, niti lekarom plaćati, reče ženi svojoj da ode u jedan manastir i da se zavetuje u svetu obitelj dati sto volova ako joj muž ozdravi. „Ta moj čoveče, a da ako bog dade i ti ozdravi, gdi ćemo li toliku silu volova nađi?”
„Bre, idi ti i učini što ja tebi rekoh; nek' der se ja samo podignem, a za ostalo ćemo lasno. Ti si prosta žena, zar ti misliš da bog mari za konje i volove? Kaluđeri bi samo u tom prevareni bili, a malom li su zar i oni prevarili? Zaludu se čine sveci, ja ti zadajem moju vericu da nisu baš kolik' ja i ti, van da su po tom što se bolje od nas hrane. Idi već, ne oklevaj, velim ti! Jaoj! I gledaj da što opraviš pre nego izdahnem, jer posle, bojim se, nećeš mi moći ništa pomoći: ako što na ovom svetu laži ne pomogoše, na onom znamda ne prolaze. Ovde gdi su i molitve za novce mora se, moja ženo, lagati kad novaca nema. Ti znaš da ko ne plati, nikada mu imena u crkvi nećeš čuti.”
„Δειλή πενίε ήτις κακά πολλά διδάσκει, ψεύδεα τ΄εξπαάτας τ΄ουλομένας τ΄έριδας! — viče Teognid: Bedno siromaštvo, koje mnogim zlom učiš, lažama, prevarama i pogibelnim kavgama!” Rano valja raniti i kasno legati ko želi da mu siromaštvo u kuću ne dođe. Sinje more valja preplivljati i visoke prelaziti planine za uteći od ovog zla i napasti, od kojega niko nas nije kadar sačuvati nego razumno trudoljubije i umereno življenje. Trudoljubije kad se s umerenostiju sačeta, prekrasna čada rađaju: zdravlje i tela krepost, pravdu, poštenje i svobodu. Ko nikom nije dužan i s svojim trudom pravedno živi, on je dosta bogat i svobodan.
A kad je već ova basna za kaluđere spomenula, i ja ću nešto o njima progovoriti, koji sam nekoliko godina gledao što u Dalmaciji, u Bosni, u Hercegovini i u Albaniji i na svakom mestu, gdi mogu i smedu, čine. Pak, ako je dobro, a ono nek stoji; ako li je zlo, vreme je već nek se ljudi zla, barem koliko mogu, izbavljaju. Navlastito u Dalmaciji, gdi za kamenita mesta ne imadu ljudi ni zemlje za oranje, gdi više nego polovina naroda po nekoliko meseci gladuje i s kojekakvim korenjem živi: kad mu ono malo žita dospe, navale ne samo domaći nego i sa strana kaluđeri i fratri, i s guvna razgrabe mu hranu. Kad se vuna stuže, eto ti kaluđera! Kad maslo i sir pastiri, i od svojih usta štedeći, za zimu sabiraju, eto ti njih! Kad se vinogradi beru i masline kupe, navale sa sve četiri strane! Kad ljudi po običaju svoga sveca slave i tada sebe mlogi zatiru, vidiš istom po čopor kaluđera, pak da hoćedu samo da jedu i piju kao i ostali ljudi, pak da idu svojim putem, neka bi! Ali oni tada zapisuju, nemilostivo i bestidno ištu salandare, proskomidije, pomenike, vola, kravu, a od siromaha ovcu, jare ili, ako ništa, — čarape; on mora što otkinuti, da mu nije zaludu put.
A u turskoj zemlji što čine, to nije ni za opisivanje! No reći će ko: silom ne otimaju. Gore nego silom, zašto u ime božje otimaju, a siromah prosti i nevježa čovek boji se da ga ne pokara bog ako kaluđerom ne da, jer je tako od njih iz detinjstva naučen. A oni jašu na konjma kako iste pašalije, drže krepko narod i čuvaju u prostoti, jer inače znadu da bi propali. Sva vražda među hristjanski narodi, nesloga i ljute mrzosti zbog njih su postale, niti će se razve s njima zajedno istrebiti.
Bog, pravedni sudija, vidi, u ovi isti čas kad ovo pišemsrce moje, i zna zašto ovako pišem, a hoće li se ko ovim polzovati, to stoji ljudma na volji. Neki proiguman Makarije iz Dalmacije, koji je nekoliko redi svu Mađarsku obigrao, ištući najpre na Dragović, a potom na Hilendar, kad se vrati u Dalmaciju, pitali ga drugi je li što mađarski naučio. „Jesam, kako ne bi” — odgovori: — „Ištem kuća terem-tete..." — „A šta to znači, oče Mako?” — „Što znači? Zar ne razumete? Kako nas vide Mađari, viču da mi ištemo ljudma kuće, nego da nas teraju.” Ovi je lepo tolkovao, zašto: je li kaluđer, on ište. Ako ti dođe kući, ište; ako li mu dođeš kući, ište; ako si zdrav, za zdravlje ti ište; ako li si bolestan, za bolest ti ište; ako li donajposle umreš, i za smrt ti ište. Kakav si da si, i gdi si da si, na ovom il' na onom svetu, ništa on to neće da zna, to je njemu svejedno, on ište te ište. Al' su već doiskali! Sad svi otečestvu dobroželatelji u svoj Hungariji, Slavoniji i Banatu žele da se manastiri na škole i hospitale upotrebe, da je narodu polza od njih, a ne po nekoliko ljudi u njima da se inate i kolju celomu narodu na soblazan. A poznato je da i od njih istih koji pošteno misle i otečestvo ljube to jedva čekaju i tome se raduju.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|