Čestitam/21
PRIZOR I
(Soba, sleva jedna, a zdesna dvoja vrata).
MARA
MARA (ulazi sasvim obučena u sobu i tare oči):
Čekajući kanda sam i zaspala... Da, da, i to ovako obučena! — Koliko samo može biti sati? (Pogleda na sat). Pola sedam! Je l' moguće? A ja sam mislila da je tek ponoć prošla! Moj muž mora da je posle ponoći došao, jer ja sam do dvanaest sati bila budna. Da vidimo spava li nam čiča (prisluškuje na vratima preko puta), Dabogme da spava, 'sve hrče! A moj muž? (Uđe u sobu do njene sobe i odmah izađe). Nema ga! Postelja ni dodirnuta! Dakle još nije došao. Dakle banči, karta se i šta ja znam šta radi! A ja, sirotica, čekam celu noć na njega. A to je tek četrnaesti dan, razumete li, četrnaesti dan našeg bračnog života, i za tih četrnaest dana ovo je već treći put da je celu noć izostao! Ne, — to prelazi svaku granicu, to se više ne može trpeti! Ja sam najnesrećnija žena na ovome svetu! (Baci se na stolicu i plače). Prvi put sam ćutala, nisam mu ni reči rekla; drugi put sam ga molila da ranije dođe, a sada, (skoči) sada niti ću ćutati, niti ću ga moliti. On izostaje celu noć. On me, dakle, ne voli. Kad me ne voli, ja mu više ne trebam! Kad mu ne trebam, a ja ću da idem. Idem svojoj materi. Neću ni časka više da ostanem. (Hoda gore dale). Juče je došao čiča u goste, pita za svog krasnog Stevu, a ja, sirotica, znajući da neće doći pre ponoći kući, lažem da ima posla, već da ga ne čeka. Namestim mu brže-bolje postelju i oteram siromaha čoveka u osam sati u krevet samo da ne dozna da imam muža bekriju. Njega sam oterala u postelju, sluškinju sam oterala na muziku, sve, sve samo zato da sakrijem njegove nevaljalštine. Čekam ga ko luda celu bogovetnu noć, a njega još nema ni sada, u pola sedam ujutru! Ne, ne, — to se više ne može trpeti, ja ga moram ostaviti! (Opravlja se). Tako! Sad idem svojoj materi. Neću da znam za njega ni da je živ! (Pođe). Al' ne, hoću da mu reknem da je bekrija koji ne zaslužuje takve žene kao što sam ja. (Sedne i piše). „Gospodine! Vi ste jedna lola, jedna bekrija, koji celu noć tumarate. Vi ne zaslužujete da vas dočekam! Zato zbogom! Mara." Tako! Sad još da zapečatim! Tako! A spolja ćemo napisati: „Mome mužu." Šta? Nećemo tako, on nije više moj muž! On je za mene stran, dakle: „Gospodinu S. Grabiću ovde." Tako! Pismo ću ovde na stolu da ostavim... Pa sad, zbogom kućo, u kojoj sam četrnaest dana i srećno i nesrećno proživela. Zbogom, gospodine mužu, tražite sebi drugu ženu! (Izađe naglo).