Čedo vilino
| Čedo vilino Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Šta se ono vitla pod oblakom?
Il’ je soko uvis uzleteo,
Pod oblakom da istegli krila,
Il’ je Marko smrtan uskrsao
I topuza u vis zavitlao?
Nije ono soko uzleteo,
Pod oblakom da istegli krila,
Hnt je Marko smrtan uskrsao,
Pa topuza u vis zavitlao,
Već je ono zagorkinja vila,
Od Kosova sestra preostala.
Na krilu joj čedo umiljato,
Kakva čeda sunce ne videlo:
Na čelu mu zvezda prehodnica,
A u oku zora umiljata:
Očni trepću — zorica se javlja...
Toplo majka čedo prigrlila,
U suvo ga zlato odenula,
Sloboda mu ime nadenula,
Pa ga sretna pod oblak uzvila,
Da okuša mlađana mu krila...
I kako se mahom obradova
Kad joj čedo visom poletilo:
K’o u zraku da je odrastilo!...
U sreći mu ‘vako progovara:
»Čedo moje, jedino u majke,
Zvezdo moja, svetilice sjajna,
Da lepo si majku usrećila,
U nesreći što se podmladila:
Ali lepše jošte da usrećiš
Dušanovu decu izmučenu,
Miloševu braću rasturenu,
Srbadiju ljuto ugnjetenu:
Sve, Slobodo, da mi oslobodiš!
Pogle samo, sine, sa visine,
Vidiš one zemlje i gradove
I srušene kule u klancima:
Sve to davno jadom propištalo,
Pet stoleća sve to kako strada,
I bez tebe dobru se ne nada:
I vidiš li reke one mile,
Što čuvaju zemlje zagrljeno:
Te su reke krvcom naticale,
Od strahote tokom zastajale,
Jauka se dosta naslušale...
Oh, pa kad bi još spaziti mog’o
I tamnice mrakom izedene,
Što i sada roblje posatiru,
I kada bi saslušati mog’o
I okova žalosno zvektanje,
Tada bi me tekar razumeo
Zašto sam te jedva dočekala!«...
Tu ga majka stište na nedarce,
Stade ljubit’ na čelu mu zvezdu,
Stade zvati zoru na očiju...
Al’ sinak joj milo progovara:
»Majko mila, slatke su ti reči,
Još slađa mi braća ugnjetena!
Ja ti vidim zemlju i gradove
I srušene kule u klancima;
I vidim ti reke umiljate,
Što čuvaju zemlje zagrljeno; —
No i dublje oko mi prozreva:
Ja i roblje vidim u tamnici
I robove druge van tamnicie;
Ja okova čujem zveketanje
I nevolje sve po redu znadem, —
Ta nevolja jest me i rodila
I na čelu zvezdu zapalila,
Sjajnu zvezdu, srpsku tešilicu!«
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
To kad čula vila ponosita,
U zraku je glasno zapevala;
Glas joj drhti na sve četir strane:
»Čedo moje, moj milosni dane,
U zlato sam tebe odenula,
Divno sam ti ime nadenula,
Koj’ ga Srbin ne zna da tumači,
Tome sunce neka se pomrači!«...
U Čereviću, 1868.
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 143-145
|