Чедо вилино
| Чедо вилино Писац: Јован Грчић Миленко |
Шта се оно витла под облаком?
Ил’ је соко увис узлетео,
Под облаком да истегли крила,
Ил’ је Марко смртан ускрсао
И топуза у вис завитлао?
Није оно соко узлетео,
Под облаком да истегли крила,
Hнт је Марко смртан ускрсао,
Па топуза у вис завитлао,
Већ је оно загоркиња вила,
Од Косова сестра преостала.
На крилу јој чедо умиљато,
Каква чеда сунце не видело:
На челу му звезда преходница,
А у оку зора умиљата:
Очни трепћу — зорица се јавља...
Топло мајка чедо пригрлила,
У суво га злато оденула,
Слобода му име наденула,
Па га сретна под облак узвила,
Да окуша млађана му крила...
И како се махом обрадова
Кад јој чедо висом полетило:
К’о у зраку да је одрастило!...
У срећи му ‘вако проговара:
»Чедо моје, једино у мајке,
Звездо моја, светилице сјајна,
Да лепо си мајку усрећила,
У несрећи што се подмладила:
Али лепше јоште да усрећиш
Душанову децу измучену,
Милошеву браћу растурену,
Србадију љуто угњeтeну:
Све, Слободо, да ми ослободиш!
Погле само, сине, са висине,
Видиш оне земље и градове
И срушене куле у кланцима:
Све то давно јадом пропиштало,
Пет столећа све то како страда,
И без тебе добру се не нада:
И видиш ли реке оне миле,
Што чувају земље загрљено:
Те су реке крвцом натицале,
Од страхоте током застајале,
Јаука се доста наслушале...
Ох, па кад би још спазити мог’о
И тамнице мраком изедене,
Што и сада робље посатиру,
И када би саслушати мог’о
И окова жалосно звeктање,
Тада би ме текар разумео
Зашто сам те једва дочекала!«...
Ту га мајка стиште на недарце,
Стаде љубит’ на челу му звезду,
Стаде звати зору на очију...
Ал’ синак јој мило проговара:
»Мајко мила, слатке су ти речи,
Још слађа ми браћа угњетена!
Ја ти видим земљу и градове
И срушене куле у кланцима;
И видим ти реке умиљате,
Што чувају земље загрљено; —
Но и дубље око ми прозрева:
Ја и робље видим у тамници
И робове друге ван тамницие;
Ја окова чујем звeкeтање
И невоље све по реду знадем, —
Та невоља јест ме и родила
И на челу звезду запалила,
Сјајну звезду, српску тешилицу!«
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
То кад чула вила поносита,
У зраку је гласно запевала;
Глас јој дрхти на све четир стране:
»Чедо моје, мој милосни дане,
У злато сам тебе оденула,
Дивно сам ти име наденула,
Кој’ га Србин не зна да тумачи,
Томе сунце нека се помрачи!«...
У Черевићу, 1868.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 143-145
|