Car Jovan/9
RADNjA PETA
(Jovanov stan. S desne strane hrastova šuma. — Jovan i Ivanka.)
JOVAN:
Ovo će dakle tvoj da bude stan,
Malen je, al’ je k’o kutija čist.
Nek mi j’ u njemu voljna nevesta.
I Toma će da ovde ostane
I krati tvoje duge večeri
Nevinom šalom, ili pričama.
IVANKA:
Lepa ti hvala, vereniče moj,
Na čednoj pažnji i na ljubavi,
Kojima mene ti obasipaš.
Ja ću da mirno podnosim bole,
Kada od mene daleko odeš,
Jer bog će čuti moje molitve
Pa ti ćeš meni iz boja ljuta
Zdrav da se vratiš u moj zagrljaj.
JOVAN:
Sećaj se cara u osami toj
I budi uvek zdrava, vesela.
IVANKA:
Neka te dobar anđeo čuva,
A božja velja milost zakrili.
JOVAN:
Zbotom!
IVANKA:
Zbogom! Oh, zbogom!
(Ulazi Toma.)
JOVAN:
No, Tomo,
Sedam kraljeva i tri ćesara
Nemaju tol’ko zemaljska blaga
Koliko danas ja ti poverih.
TOMA:
Dok je ove glave, ne boj se!
JOVAN:
Budi mi zdrava, voljna, vesela!
IVANKA:
Budi mi čio, slavan, pobedan!
JOVAN:
Blagoslov tvoj će čuti dobri bog! (Ode.)
IVANKA:
No, dragi Tomo, sada smo sami,
Možeš mi, ako hoćeš pričati.
TOMA:
Ja nikad ne pričam, već uvek istinite događaje kazujem.
IVANKA:
Tim lepše, Tomo, tim poučnije.
Reci mi takav jedan događaj.
TOMA:
Hm, hm! Kad sam se opo lane na muhačkom polju bio, naloži mi Tomirić, da ne ostavljam kralja ni za živu glavu. Mi stojimo u bojnome redu, al’ najedared zagrmlješe topovi, a Turci navališe na nas kao hale. Zadrktali od straha i najbolji junaci, a ja stojim, kao kip, pa samo motrim, odkud kumbare doleću. Ne potraja dugo, al’ eto ti jedne kumbare, što se strašno zahukala i baš na kralja ustremila. Kad ja to videh, podmetnu kumbari štit, te tako spasoh kralja od izvesne smrti. Bomba pade na zemlju, pa se raspršta, a mene jedan komad baš u zvezdu, al’ ja stojim. Tu se po tom porodi krvavi pokolj i pogibao. Naši strugnuše, a ja stojim. Neko doba noći udari plaha kiša, pa mi ovlaži puščani prah. Kad se nađoh na nevolji, trgoh dobru alamanku, pa sabijaj Turke u buljuke. Sav krvav dođoh čak do padišinog čadora, al’ tamo moga kralja nema. Šta ću sad? a bejah pešice. Uzjaham konja, pa teraj za kraljem čak do Čele-potoka. Potok narastao, voljani bože, kao Dunavo, al’ja udarih konja bakračlijom, pa sam već pa drugoj strani. Tu mrtva nađoh i kralja Lajuša, gde ga odmah i ukopah. Huh, to je strašpo bilo!
IVANKA (sedne.):
I to je sve baš tako bilo?
TOMA:
Od reči, do reči.
IVANKA:
Kazuj mi kakvu drugu priču.
TOMA:
Šta? Ti valjda misliš, da ja —
IVANKA:
Ne. Dosta.
Na sivih krili spušta se veče:
Donesi svetnjak.
TOMA:
U ovom času. (Ode.)
IVANKA:
Vernijeg sluge nema od njega.
On bi junaštvom da se ponosi,
A još u boju nikad ne beše.
(Ulazi Toma, nosi sveću.)
TOMA:
Evo, Ivanko!
IVANKA:
Metni ga na sto.
(Toma učini.)
E, dragi Tomo, sad si slobodan.
Al’ nemoj nikud iz ove kuće,
Jer obrane bih tvoje trebala
Lupeži kad bi napali me tu. —
Straža, do duše, dosta jaka,
Al’ srce, Tomo, ti si njezino.
TOMA:
Što jeste, jeste. U svoj vojsci nema boljeg momka od mene, pa opet moradoh, da doma ostanem. Ta da sam tamo, bre, sekao bih ih, kao kupus.
IVANKA:
Dobro je tebi i ovde, Tomo.
TOMA:
Jeste, al’ ipak je lepše u boju. Puščana zrna sviraju, kao komarci, kumbare nadaju, kao iz oblaka grad, a triput su veća nego moja glava. Hatovi se propinju, iz topova oblaci kuljaju, pa ne vidiš u pomrčini ni prst, već samo kolješ i sečeš.
IVANKA:
Verujem, Tomo, dosta je bilo.
Al’ ostavi me svojmm mislima.
TOMA:
Pa dobro. Odoh. (Ode.)
IVANKA:
Ah, bože moj!
Kada će opet da me zagrli?
Kada će opet da me poljubi?
Spusti se blagi, tihani sanče,
Iz nedogledne visine svetle
I sklopi moje umorne oči
Mađioničkim tvojim prstima.
Al’, blagi sanče, ne zaboravi
Doneti čistu sliku njegovu
A na ljubavnoj žici zlaćenoj
Iz srca mu, iz krune sunčane.
Spusti se, sanče, golube mira,
Sa postojbine tvoje s’ etira,
O njegovoj mi guči ljubavi
Golube beli, sanče ubavi! (Zaspi.)
STRAŽA (s polja):
Ko je?
JOVAN (s polja):
Vojvoda! (Uđe.)
Eno je, spava.
Na anđeoskih nedri’ u raju
Tako boravi čista nevinost.
Htedoh još jednom, da je zagrlim,
Htedoh još jednom, da je poljubim,
Al’ sad ne mogu. Sve moje želje,
Ne vrede tol’ko, k’o taj njezin san.
(S polja praska iz pušaka, bubanj udara na uzbunu. S jedne strane straža, s druge Toma. — Ivanka skoči.)
IVANKA:
Šta je to?!
TOMA:
Kakav pucanj?
STRAŽA:
Napadaj.
IVANKA:
Bože! Jovane! Nedaj me, nedaj!
JOVAN:
A ko bi dao svoga oka vid?
Da tebe nemam, ne bih video:
Kad sunce zađe, tama biva svud. (Straži.)
Sedlaj mi konja!
(Straža ode.)
Ivanko!.. Zbogom!
Kada se natrag vratim iz boja
Ljubavnom krunom krunisaću te.
(Ivanka ode. — Tomi.)
Dodaj mi šlem. Ma brže, žuri se.
Stegni mi oklop. Sad možet ići.
(Toma ode.)
Još nisam nikad tako veselo
Vodio svoje junake u boj,
Ovaj je danak, ovaj je bojak
Života moga tačka obrtna,
Što će il’ krunu da mi daruje,
Ili dželatov paloš krvavi.
(Ulaz Sreten.)
SRETEN:
Nije ozbiljno. Neki lupeži
Na mrtvu našu stražu pukoše,
S’ toga je ona uzbuna bila.
JOVAN:
Bezočna drskost.
SRETEN:
Naši ih odmah
Odbiše, care.
JOVAN:
Idi, naredi,
Nek konjanici konje sedlaju,
A topdžije potpraše topove,
A sva se vojska digne na noge,
Da potražimo svoga dušmana.
(Sreten ode)
Il’ sad, il’ nikad! Il’ noć, ili dan:
Il’ ropski sluga, ili slobodan!
(Čuje se budionik. — Ulazi Ilka.)
ILKA:
S Olimpa kad bi sišao se Mart
Postiđeno bi pao pred tobom,
Štitonoša da bude, care, tvoj.
JOVAN:
Njegovim ti se kunem imenom,
Da neće biti s’ mene postidan! (Pođe.)
ILKA:
Stani još malo. Život je kratak,
A smrt je duga. Život je divan,
A smrt je strašna.
JOVAN:
Ne bojim se je.
ILKA:
Tebe smrt zove. Stani, živote,
Poljupcem tvojim da ukrotiš smrt,
Da smrću živiš, životom da mreš.
JOVAN:
Zli su te valjda dusi mučili,
Te sada tako bunovno zboriš.
ILKA:
Bunovno zborim? Ne, care! Smrt sam.
Al’ budi moj, pa bićeš besmrtan,
Dokle smrt živi, živićeš i ti.
JOVAN:
Nisi pri sebi. Idi, počivaj.
ILKA:
Na tvojih nedri, na tvojoj ruci
Mirni bi bili moji sanovi,
I ja bih snila biserne snove
O zagrljaju tvome žestokom,
O poljubljaji’ tvojih ognjanih,
Što more do dna bi osušili.
A iz sna kad bih prenula se tog,
Tvoje bi oči gledala samo
K’o žarko sunce hrabri Bedujin
Na zlatnu kad se rađa istoku.
Ovamo, care, na moja usta
Na medolivni izvor žića tvog,
Od poljubaca tvojih vatrenih
Ljubavni izvor da usane taj,
Životom život da ti vratim svoj!
Voliš li Ilku, care, voliš li?
JOVAN:
K’o majka sina, k’o bratac sestru.
Al’ srce svoje —
(Uzbuna.)
Život me zove!
Idem, da krenem svoje sokole,
Da s’ verolomnim kraljem bijem boj
Za ove kraje i za narod svoj! (Ode.)
ILKA:
Jovane, stani! Nema ga; ode.
Ode u ponor, u propast i jaz,
Što svojom rukom ja mu iskopah.
Htela sam gnjevni zadržati mač,
Ljubomor što mu nad glavom vitla,
Tek jednu samo da je rek’o reč.
Al’ on me nije hteo da čuje,
On mene neće, on me prezire!
Brod mi je ljubav, mržnja mu vihar
U more ledno što utopi brod.
Sad ništa nemam, ništ’ više nemam,
Iz mora tog na vrhu katarke
Crni se barjak vidi samo tek
Očaja moga! Pa neka gine!
Sa uvređene ljubavi moje
Nek i on gine, neka pogine! (Ode.)
(Ubojna vika. — Ulazi Toma.)
TOMA:
Dosele ih je samo za perčin,
Al’ danas će ih i za grlo već.
Od kad je ruse glave na meni
Tako ga nisam jošte video:
U mal’ me nije probo pogledom.
(Ulazi Sreten.)
Šta je?
SRETEN:
Ne pitaj.
Silna je vojska neprijateljska,
Od željeza i teška olova
Provaljuje se zemlja pod njome.
Levo nam krilo satrveno već,
Desno se krilo još hrabro drži,
Al’ i to će da skoro podlegne.
U moru nema toliko peska
Ko zmijskih glava neprijateljskih.
Zaman sav napor, i on će pasti
K’o tvrdi kedar s’ gore livanske.
TOMA:
Ne boj se, pobro, i ja ću s’ vama.
SRETEN:
Šteta bi bilo za taku glavu. (Ode.)
TOMA:
To i sam mislim. Ta moja glava
Dukata vredi — bar meni samom.
(Ulazi Jovan s prebijenom sabljom.)
JOVAN:
Kako urliču! Kako likuju!
Al’ još je rano! Zastava naša
Još se vihori, još nije pala:
Pravdina krepka ruka je drži,
Uz prkos strašnoj sili paklenoj.
Sedlaj mi konja! Već su četiri
Ubili ispod mene!.. Sramota:
Na levom krilu same su babe!
Preslicu njima, a meni konja!
Konja i sablju!
(Toma ode.)
Evo, ova me
Izneverila!... Zađi za oblak
Jasni meseče, da ne vidi car
Sramotu svoju!
TOMA (unosi sablju):
Ova je sablja za te kovana.
(Preda mu sablju.)
JOVAN (primiv sablju):
Sedlaj mi konja!
TOMA:
Osedlan je već. (Ode.)
(Ulazi Sreten.)
SRETEN:
Crnoga pakla divlje legije
Biju se s’ tvojim orlovskim jatom.
Ta besna vika i taj urnebes
Tvojoj je slavi, care, britki nož.
JOVAN:
Još imam ruku, još imam zuba!
SRETEN:
Junak si, lav si: potresi grivom!
JOVAN:
O svodnicu mi obesite šlem,
Ako uvredim Dušanovu sen!
(Ulazi Toma.)
TOMA:
Izdaja, care, nov se rodi Vuk.
JOVAN:
Gavran si, grakćeš. Izdaja?! Lažeš!
Ko je izdajnik?
TOMA:
Ne znam, Jovane,
Al’ dušman nam je skoro na pragu.
Seoce malo u plamenu svo,
Dobri junaci izginuli svi,
A plašljivci se svetom razbegli.
Sve je propalo!
JOVAN:
Nije, kad kažem!
U vatru, u boj! (Vatra.)
SRETEN:
Badava, care!
To ne bi bio sarazmerap boj.
JOVAN:
Da Mart mi sam na susret dolazi
Ni onda ne bih ovde ostao. (Pođe.)
(Ulazi Vid, pa stane za grm.)
VID:
Nikud, ni pedlja! Predaj oruže,
Rob si, Jovane!
JOVAN:
Rob! Ko kaže!?
VID:
Vid!
JOVAN:
Niko i ništa! Uštva, brbljavac!
Ma što se kriješ? Dole s’ oklonom! (Baci ga.)
Evo i dobre sablje čelične,
Da golom rukom ugušim zmiju,
Što iza grma siče! Ovamo!
(Baci sablju, pa poleti.)
VID:
Evo ti dakle moga pozdrava!
(Opali pušku, obrani Jovana, pa utekne.)
JOVAN (ljulja se):
Obrani me, al’ ne ubi me!
(Pridržavaju ga.)
Ostavite me. Car se još drži.
Na svojima se drži nogama.
Napred! U slavu! Sretene, Tomo —
(Ispravi se.)
Nije mi ništa, baš ništa, braćo!
(Visokim glasom.)
Pali još jednom, beskućaniče,
Jedno je đule malo za cara! (Ljulja se.)
(Zavesa pada.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.
|