Car Jovan/6

PROMENA

PROMENA
Subotica. — Dvorana u dvoru cara Jovana.
(Jovan sedi pri stolu zamišljeno.)

JOVAN:
Ne mogu nikud iz tih okova,
Jedne haveti rob mi je duša.
K’o hitre munje među oblaci
Tako sevaju kroz tu lubanju
Novi i novi zamišljaji mi. —
Al’ sevotine brzano prođu,
A ona havet ne pušta dušu,
Već vodi me po onome putu,
Kom s’ jedne sgrane tratište stoji,
A s’ druge purpur i kruna zlatna.
Purpur i kruna? Pa za što ne bi?
Pod njom se ne bih ni ja survao!
Tužbe, goleme tužbe! Šta je Jovan kriv!
Što neda pravu muku drugome?
Što verno služi svome narodu?
Bezočne vrane! Guske i uštve!
Pa i Balinta, još i Balinta,
Ta kukavica, koji na leđi
Nosi mi gnjevnog mača ožiljke —
Još i Balinta sme da se tuži,
Da me kleveta i pogrđuje!?
(Ulazi Ivanka, u ruci joj cvet, kida mu listiće, pa kad koji otkine, govori.)
IVANKA:
Neka mi kaže taj nevini cvet,
Eda l’ me voli, il’ me ne voli?
JOVAN:
Haj, da sam truba arhanđelova,
Pa da gromovno trubim i u snu,
U uho tome laži-plemiću!
IVANKA:
Ne voli, voli, ne voli, voli!
JOVAN:
K’o besomučni krik i urnebes,
Kad divlji tanac vrazi igraju,
Huji u uhu pogrda mi ta.
IVANKA:
Ne voli, voli, ne voli, voli!
JOVAN:
Tužba, golema tužba! Balinta!
Al’ udarim li topuzinama
Opet u tvoje tvrde kapije,
Sva Ugarska će da se razleže
Od strašna tutnja buzdovanova.
IVANKA:
Ne voli, voli, voli me, voli!..
JOVAN (udari o sto):
Vihara! Ognja!
IVANKA (ispusti cvet):
Ah, bože, šta je to ?
JOVAN:
Šta tražiš tu
Proleća divna čedni osmeju?
Bež’ ispred ognja, da te ne spali!
Šta traži ovde čedo zorino,
Kad vihar riče s’ usana mojih?
IVANKA:
Cveće sam ono nešto pitala.
JOVAN:
Šta veli cveće svojoj sestrici?
IVANKA:
Ne veli ništa, ne razume me.
JOVAN:
Cveće ti kaže: i ljubav je cvet,
Što no u srcu niče i miri.
Nesi li nikad osetila još
Opojljiv miris onoga cveta?
Nesu l’ te zar joga među zvezdama
Nosila krila vile ljubavi?
(Uhvati je oko struka. — Ilka uđe i prisluškuje.)
Ne beše zar još na onom visu,
Gde anđeoski peva duši lik
U čarobnome polu-sanku joj?
(Ilka cikne. — Ode.)
JOVAN:
Ko ciknu to?
IVANKA:
Zmija, Jovane!
Ja je se bojim. Čuvaj se, čuvaj!
Ta zmija tebi o glavi radi,
Otrovaće te — otrovaće te!
JOVAN (poljubi je u čelo):
S tebe bi otrov bio meni med. (Ivanka ode.)
Takove vile nema u gori,
Anđela nema nebo takova!
(Ulaze Subota i Bakić.)
Jesu l’ vam oštre sablje, gospodo?
BAKIĆ:
Mir vlada svuda.
JOVAN:
Al’ neđe dugo,
Sevastijan Vid —
SUBOTA:
Pa šta nam može?
Čuli smo mi već drukče gromove.
JOVAN:
Gde nam je Sreten? Željno ga čekam.
Zar se još ni sad nije vratio?
BAKIĆ:
Sretena nema, care, ni danas,
Al’ poslanik je kraljev opet tu.
JOVAN:
Opet? Ne pojmim. Zagonetka mi.
(Ulazi poslanik Vardaji.)
Kakvo nam dobro nosiš od kralja?
POSL. VARDAJI:
Zapoljac Jovan, krunisani kralj,
Strogo ozbiljno nalaže tebi,
Da razbojničku ordiju digneš,
Krajeve ove odmah napustiš,
Jer ako nećeš, pokosiće ti
Zloglasnu tvoju družbu hajdučku,
A rusu tebi otseći glavu
U ceđu da je sluge kuvaju.
JOVAN (sebi):
Js l’ java ovo? Je l’ čovek ovo?
Ili je valjda gnusna utvara,
Što mi k’o galeb pišti u uhu
I ledi meni u kostima srč. (Na glas.)
Zaista kraljev poslapik si ti?
POSL. VARDAJI:
Evo mi, ako hoćeš, isprave.
(Hoće da mu preda ispravu.)
JOVAN:
Ostavi, neću. Verujem. Dobro!
Kazuj mi, šta je pozdrav Zapoljčev?
Ne boj se, zbori!
POSL. VARDAJI:
Zapoljac veli,
Da nisi junak, već si probisvet,
Što robiš, pališ, pustošiš, kolješ,
Baš kao negda divlji Tatari,
Što su odojčad i iz kolevke
Na oštra koplja nabijali.
JOVAN:
Sjaje li sunce jošte na nebu,
Il’ se u tamu svemir uvio,
To ja već više ništa ne vidim!
Zapoljac dakle kaže ——— nastavi ——
Zapoljac veli — — šta veli? Reci:
Čaša već ne mož’ gorčija biti!
POSL. VARDAJI:
Zapoljac veli, da si razbojnik,
Da s’ Čakijevu glavu odsekao,
Od lubanje mu kondir zgradio,
Pa sada, kaže, iz te lubanje
Piješ pri sofri vino ledeno
I s’ njom se kucaš sa peharima,
Te tako krolju zdraviš zdravicu.
Zapoljac veli, da si nevera,
Jer s’ Ferdinandom-carem šuruješ,
Što bi da srpski despot postaneš.
Poslanik carev i opet je tu,
Očima svojim video sam ga...
JOVAN:
Poslanik carev jest u dvoru mom,
Al’ to još nije zločin, verolom...
Što do sad činih, činih pošteno...
Ma što se pravdaš? Lažeš, opseno!
POSL. VARDAJI:
Ti protiv kralja javno ratuješ.
Silom mu ote ove krajeve,
Što su sastavni deo Ugarske.
Ti nisi više njegov saveznik,
Već buntovnik i veleizdajnik.
JOVAN:
Ne grakći više, crni gavrane!
Idi, pa reci tvom krunonoscu — —
BAKIĆ:
Stišaj se, care, da ne prehitriš.
(Vardaji ode.)
JOVAN:
Da ne prehitrim?!
K’o tigar, što ga kuršum ranio,
Oslepio sam, obnevideo,
Pa grunuo bih i na satanu
Na putu kad bih susreo ga svom!
BAKIĆ:
Kralju je, care, mnogo slobodno.
JOVAN:
Al’ tim više, što nije slobodno.
SUBOTA:
Alem se uvek alemom oštri.
JOVAN:
Osgavite me! Ne bunite me!
BAKIĆ:
Kad more vale do neba diže,
Ko bi s'e onda navezao na nj?
Tvoja je duša hučno more sad,
Ne puštaj, care, na nj putnikov brod:
Svoj razum i um. Idi, prođi se!
Gnjev nikad nije dobar savetnik
JOVAN:
Jesi l’ ti Bakić?
BAKIĆ:
Jesam, Jovane!
JOVAN:
To onda nisam ja već više ja!
Al’ nije, ne! Ja sam još uvek ja,
Al’ ti već nisi Bakić, Bakiću.
Il’ zar mu nisi čuo pozdravlje?
Nije l’ to lepa hvala za naš znoj?
SUBOTA:
Još nije docne.
JOVAN:
Ma pustite me,
Da izdignem iz osovina svet!
BAKIĆ:
Od tebe nema boljeg junaka,
U ognjeni se vihar oblačiš,
Te grmljavinom vodiš nas u boj,
Kao s’ Olimpa da se slazi Zej.
Al’ ja ponavljam, što sam rekao,
Da Zapoljac je tebi, care, kralj.
JOVAN:
Pa nisam li mu verno služio?
Pregazio sam tursku hordiju,
Što j’ pritisnula ove krajeve
I mačevima uzorala ih.
Pa za što ne bih mog’o biti knez?
Pa za što ne bi mogla i kruna
Da zatreperi oko čela mog?
Ako se ko god sjaju navikne,
Biti mu ne će kvarno očima:
Orao uvek u sunce gleda! (Ode.)
BAKIĆ:
To ne će dobro biti, Subota.
Topuzom hoće da razvali zid.
Šteta bi bilo za taku sablju,
Da se o steni tvrdoglavosti
Svoje iskrza.
SUBOTA:
Hajdemo za njim,
Otvorimo mu oči, da vidi. (Odu.)
(Ulazi Sreten.)
SRETEN:
To je, do duše, lep doček bio,
Al’ samo kad već nije drukčije.
Al’ gde je Jovan? Il’ šta će reći,
Kad čuje, da sam?... Al’ evo nekog.
(Ulazi Ilka.)
ILKA:
Sreten? Zaista! Kada nam dođe?
SRETEN:
U ovom času.
ILKA:
Čekaš li koga?
SRETEN:
Sad više nikog: tvoj osećam dah.
ILKA:
Ti bi mi valjda da se udvaraš?
SRETEN:
Moje je srce gladni orao,
Što tvoje srce, golupče, žudi.
ILKA:
Prispodoba je vrlo nesretna.
Orao golupče progutao bi,
Te ja srdašca ne bih imala,
A on se ne bi založio njim.
Al' kanimo se šale, Sretene,
Već reci pravo, iskusi li već,
Da za Ivankom većma tuži car,
Neg’ grlica za gorom lisnatom?
SRETEN:
Pa neka tuži. Šta te vređa to?
ILKA:
Izgoreće mi od stida oči!
On ne će mene, — ne će, Sretene!
SRETEN:
Zebnja ti j’ valjda neosnovana.
ILKA:
Oh, kad bi tako bilo! Šta misliš?
Voli li Jovan. voli l’ Ivanku?
SRETEN:
E, to već ne znam, draga gospođo,
Jer nisam ni ja u srcu njemu;
A Ivanka je lepa k’o zora,
Koja na cvetnu postelju svoju
Ženika, sunce, željno čeka svog.
ILKA:
Za št’ nije gnusna, za št’ nije strašna
Kao furija, kojoj ramena
Otrovne zmije sikom šibaju!?
SRETEN:
Ta tvoja, Ilko, prekomerna strast
Životni koren potkopava ti.
Ja tražim, ali nigde dokaza,
Da Jovan voli Subotinu kćer.
ILKA:
Voli je, voli! Strasno je voli...
Oh, ja sam čula, kad je rekao:
„Poljubio bih je, poljubio!“
SRETEN:
No, to još nije tako strašan greh,
I to još nije ljubav, gospođo
ILKA:
Misliš? Varaš se! I opet velim,
Jer oko moje mene ne vara.
Da Jovan voli Subotinu kćer,
Uverena sam, uverena sam!
SRETEN:
Uverena si? E, to je drugo.
Al’ kad već nije drukčije, Ilko.
Neka je voli.
ILKA:
Neka je voli?!
Podrugljivosti neka je dosta toj.
SRETEN:
Gnjevna si? Za što? Prosti, gospođo,
Jer nit' me shvaćaš, nit’ me razumeš.
I opet velim: neka je voli.
Al’ kad bi tako bilo zaista,
Jadu bih lako doskočio svom.
ILKA:
Šta bi?
SRETEN:
Šta bih? To je vrlo lako.
Dao bih kome dretvu svilenu,
Il’ malo praška u hartijici,
Il’ samokres, il’ mač.
ILKA:
Statn'! Umukni!
Te reči mi iz pakla dolaze.
Mrzim je, jeste, k’o žuta zloba
Što slavu mrzi van kosturnice;
Al’ to ne mogu, ne, nikako ne,
Jer bleda senka žrtve nevine
U snu, na javi pratila bi me
I krv u bilu sledila bi mom.
Ah, to je strašno! Ja ne verujem,
Da bi na svetu bilo čoveka,
Koji bi mog'o, koji bi hteo —
SRETEN:
Evo ga, Ilko!
ILKA (prevorno):
Ti bi zar smeo?
SRETEN:
Za vrlo malu, gospo, nagradu.
ILKA:
Zatvori vrata tvojih usana,
Da ne izleti kroz njih ona reč,
S’ koje se mora zgrozit’ i sama
Grozota. Idi! Ja te ne slušam!
SRETEN:
Al’, gospo, Ilko, al' kad bi znala...
ILKA:
Idi, il' idem! (Ode.)
SRETEN:
Čudno, zaista!
Umorila bi je. A kad se smrt
Ponudi joj, da uslugu čini,
Grozom od sebe otiskuje ju.
Ne zna, šta radi. (Ode)
(Ulaze: Jovan, Bakić i Subota.)
JOVAN:
No, sad sam miran, kao samrtnik.
Bura gnjeva mi ne duše više.
Al’ ta mirnoća... Ma ništa, ništa.
Pa dobro, čujmo! Naučnte me,
Kako li valja da u prah padne
To tvrdo moje muško koleno,
Što se još nikad nije savilo?
Naučite me, kako li valja
U žensko grlo da promenem glas,
Koji bi uvek k'o grom grmio!?
Al’ k'o što rekoh, eto, mirai sam.
Zborite — dobro —, preslušaću vas.
(Ulazi Sreten.)
Al’ eto moga siva sokola!
Pa šta nam javlja iz Budima kralj?
SRETEN:
To će ti njegov poslanik reći.
JOVAN:
Poslanik!? Nije! Varaš se! Čekaj!
Jedan je bio tu već poslanik,
Al' on je mene... Ako Zapoljac
Valjda i tebi —— hah! To je strašno!
SRETEN:
Meni je vrlo malo rekao.
Pita me: „Za št' mu nisi otiš’o
Na zapovest ti glavom?“ — A ja mu —
JOVAN:
A ti mu?
SRETEN:
A ja: žestok si, rekoh,
A one tužbe nesu pravedne,
Te da bi tako tvoja žestokost
I nehotice mnogo škodila
Ljubavi, slozi i sporazumu
Između nas i prestola mu.
Još onda njega, u ime tvoje,
Ponizno moljah, da mi saopšti:
Kakve su žalbe, kakve su tužbe,
Što protiv tebe idu u Budim?
Al’ Zapoljac... ne mogu...
JOVAN:
Ne možeš!?
SRETEN:
Bolje bi bilo, valjda, da sam nem.
JOVAN:
Nem? Ti, moj Sreten! A za št' da si nem?
Šta se to zbilo?
SRETEN:
Sutra... drugi put.
JOVAN:
Odmah; odmah!
SRETEN:
Ne!
SUBOTA:
Reci mu.
SRETEN:
Ne smem. Biće mu žao.
JOVAN:
Ti ono kralju, a šta Zapoljac?
BAKIĆ:
Kazuj već jednom!
JOVAN:
A šta Zapoljac?
SRETEN:
Zapoljac mene pred svom gospodom,
Koja su s’ njime nešto većala — (zastane)
JOVAN:
Zapoljac tebe pred svom gospodom —
Govori! Elem, pred svom gospodom —
SRETEN:
U teške lance okovat’ dao.
JOVAN:
Mog poslanika, tebe okov’o!?
Pa šta je, braćo? No, šta velite?
On je u moje ime išao
I Zapoljac ga okovat’ dao!
A posle? Posle? Šta beše posle?
SRETEN:
Posle?
JOVAN:
Da, posle... Šta beše posle?
SRETEN:
U tamnicu me vlažnu vrgnuo,
Gdeno sam sedam dana ležao,
A osme noći sretno utekoh:
Mito mi skinu teške okove
I tamnička mi vrata otvori.
JOVAN:
Okovao ga, zatvorio ga!...
Ima l’ na svetu veće uvrede?...
On ga učtivo, lepo molio,
A Zapoljac ga okovat’ dao,
Mog poklisara, moga Sretena!...
Al’ to ne beše, ne beše tako!...
Ne može biti!... Seti se bolje! —
No, je l’ da drukče beše, slugo moj!?
(Sreten vrti glavom.)
Što vrtiš glavom? Što ćutiš k’o grob?
I vi još mene svetujete tu,
Da osvetin iz ruke pustim mač,
Do niska praha da se ponizim,
Da ruglo budem i samom sebi?!
SUBOTA:
Molim te, care!
JOVAN:
Ja nisam hteo da Zapoljčevu
Izneverim trobojnu zastavu,
Kojoj sam do sad svojski služio;
Al’ to bi bruka golema bila,
Kad bih nakon te sramne uvrede
I dalje još pod njome ostao!
SRETEN:
Postupku tvome nema prekora:
I ja bih tako u toj prilici.
BAKIĆ:
A ja bih —
JOVAN:
Šta bi ?
BAKIĆ:
Na zasluge se svoje pozvao,
I ponosito bih odbio taj
I prema kralju mahnit nasrtaj,
Al’ čisto svoje čuveno ime
Blatom neverstva ne bih kaljao.
Istraj i dalje pod tim barjakom,
Što se još uvek visoko vije.
JOVAN:
Ne mogu, zaman! Ne ću nikada!
Il’ s toga li smo toliko krvi
Prolili mi po ovih krajevi,
I žednu zemlju napojili njom,
Da sad kukavno napustimo ih,
Da znoja našeg drugi bere plod,
A naš da opet ništa nema rod!
SRETEN:
S punim bi pravom mog’o tražiti,
Da tvoji budu ovi krajevi,
A krunisani desnot, care, ti.
Ferdinand ćesar sve ti daje to.
BAKIĆ:
Ferdinand ćesar, što bi svakako,
Da se otrese takmaca svoga,
U velikoj je, care, nevolji,
Pa s toga je spravu pokrenuo svu
Na njegovu da skloni te stranu,
Jer dobro znade, šta ti vredi mač.
S toga ti šalje opet povelju,
S toga ti opet mnoge darove,
S toga ti nudi despotovinu
I obećava kule, gradove.
No ja ti velju (iskusio sam),
Da kad te ne će više trebati
I tu će knjigu s carskim pečatom
Da zaborava kamen pritisne,
Te biće hrana glatkin moljcima.
Nemac je, care, mudar, razuman,
On tuđim znojem gradi sebi grad,
Al’ reč mu manje vredi, veruj mi,
Nego na suncu gruda snežana,
Il' žeravica živa na ledu.
Ja ne bih dao za tu povelju
Ama ni žlicu krvi pileće,
A nek’mo l' tol’ko junačkih muka,
Toliko znoja, toliko glava.
Postupak kraljev mož’ da te vređa,
Al’ tom su kivne vlastele krive,
Pred tronom što te oklevetaše
I obraz, care, ocrniše tvoj.
Digni se, dakle, gore u Budim,
Reci mu šta je istina i laž,
Pa bićeš čuven, velik, plemenit,
A kletvu svoju nećeš pogazit’.
JOVAN:
Badava! Zalud! Sve je badava!
Što j’ kralju kruna, to je ponos moj,
A ta je kruna meni svetija
Neg’ heruvimska pesma svečana!
Neka nam dođe carev poklisar!
SUBOTA:
Još valjda nije docne, Jovane,
Poslednja još ti nije pala reč,
Koja bi tol’ko gnjevnih mačeva
Nad tvojom glavom zavitlala.
JOVAN:
Ne!
Pa da ih božje sluge vitlaju,
Ja ne bih više njemu služio!
Ta krunisana zmija... Gospodo,
Ostav’te mirno lava ranjena!
Neka nam dođe carev poklisar!
BAKIĆ:
K’o hitra munja seva mu oko,
S’ usana odmah puknuće mu grom. (Ode.)
SUBOTA:
Molim te, care!
Jovan:
Neću, ne mogu!
Da se rascepi zemlja na dvoje
Bih s’ mrtvima taj napunio jaz
I prešao bih na drugu stranu,
Na smrt i život da se bijem s’ njim!
(Subota ode.)
Učtivo lepo molio ga je,
A krunisani krivokletnik — — oh!
Nek nam dođe carev poklisar.
(Sreten propusti Botuša.)
SRETEN:
Evo ga, care ! (Ode.)
JOVAN:
Pozdravlje naše svetlom ćesaru!
Mišica moja i vojska naša
Njegovom tronu biće stupovi.
Zasebno nismo ne šaljemo mu,
Od toga srpska više vredi reč.
BOTUŠ:
U ime moga svetla ćesara,
Primi od mene srdačnu hvalu
I uverenje, care i kneže,
Da će na srcu rod nositi tvoj
I carsku svoju iskupiti reč,
Što ti pod svojim dao pečatom.
(Preda mu hrisovulju, pokloni se, pa ode.)
JOVAN:
Ja nisam tako hteo, Zapoljče,
Pa ako rekom poteče sad krv,
Bogu ćeš ti da odgovaraš s’ nje!
Ja nisam svojom verom prevrn’o,
Što sam je negda tebi zadao:
Ti si me na to prinudio sam!
Pa je l’ to hvala? Zar takva hvala,
Što sam u ruci dušmana tvojih
Slomio oštre sablje bliskave
I kopljem svojim podupr’o ti tron,
Da ne padne u nedogledni jaz?!
Pa nek posukta iz mača oganj,
Nek žednu zemlju krvav poji mlaz,
A pir piruje pakla nezajaz!
Al' ja te neću krišom napasti,
Već otvoreno, hrabro i smelo
K’o hata bojna gladni orao!
Zatvorio ga! Okovao ga!
Razbojnik! Čorda! Setim li se tog,
Grudi mi tutnje od udaraca
Uvređenoga srca pomamna,
Kao što zemlja dalsko tutnji
Kad ognje — munje kuju cikloni!
Poštenje? Vera? Tralje i rite,
Njima se niko ne odenu još!
(Ulazi Ivanka.)
IVANKA:
Od kad te tražim —
JOVAN:
Ne čujem ništa
IVANKA:
Htedoh, da reknem —
JOVAN:
Ne vidim ništa
IVANKA:
Nije me čuo —
JOVAN:
Tek jedno znadem —
IVANKA:
Idem mu blnže —
JOVAN:
Da j’ sve pusta laž!
Poštenje? Vera? Šta su? Vampiri.
Svaka ti baba o njima priča,
Al’ njih još niko nije video.
Jeste, nevera!
IVANKA:
Nevera? Zbilja?
Otvorena je knjiga mi lice,
Zar taka slova pišu po njemu?
Ja nisam tebi ništa skrivila,
Veruj mi, veruj —
JOVAN:
Ivanka!?
IVANKA:
Ja sam.
Na me si gnjevan? Na me se srdiš?
JOVAN:
Na tebe? Za što?
IVANKA:
Pređe mi reče,
Da sam nevera. Zar tako, care?
Ti dakle misliš? (Sebi.) Bože, šta mi je?
Još nisam nikad tako drhtala. (Na glas.)
Vidiš, ja ne znam, za što, Jovane,
Al’ neki nemir, nepoznati bol ——
Al’ ipak nisam, nisam nevera!
JOVAN (sebi):
Nevino dete! (Na glas) Ja nisam onda
Tebe mislio ——
IVANKA (radosno):
Nisi? Zaista?
Oh, blago meni! Ma šta beše to?
Nećeš mi reći? Nećeš ni meni?
JOVAN:
Ne pitaj, dete!
Tamo gde suri orli krstare,
Golupče nema mesta pitomo.
Tvoje je mesto na srcu mome,
Jer ja te volim, lspa Ivanko,
Kao grešnici čistu molitvu,
K’o cveće rosu i jutarnji zrak,
K'o dragi kamen morske dubine.
A zar ti nemaš nikakvih reči?
IVANKA:
Šta da ti kažem? Ja —
JOVAN:
Voliš li me?
IVANKA:
Ja? Tebe? Volim? Ne.. ne.. ne.. ne.. znam!
JOVAN:
Ivanko! (Hoće da je zagrli.)
IVANKA:
Puštaj me, puštaj! Ah, ja se bojim,
Vrlo se bojim zmije, Jovane!
JOVAN:
Zmije se bojiš? Ja se je gnušam.
Al’ tu je nema.
IVANKA:
Ima je, ima.
Na javi, u snu, uvek je vidim.
Ja sam je čula jednom da siče,
Pa od tog doba bojim se, bojim.
Noćas mi s’ u snu opet javila,
Bila je grdna, zelena k’o jed,
Okolo noge omota ti se,
Pa po tom čak do nedra otpuzla,
Te sikom siknu. Ja vrisnuh, ciknuh,
Jer zmija te u srce ujela,
A ti se mrtav stronošta na tle.
To strašno beše, Jovane, strašio!
Čuvaj se zmije, molim te, čuvaj! (Ode.)
JOVAN:
Divno devojče! Duše moje san!
Jovan je sretan, sretan, presretan!

(Zavesa pada.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.