Carski soneti 2 (Dučićeve pesme)
| ←< Carski soneti | CARSKI SONETI Pisac: Jovan Dučić |
Dubrovačke poeme >→ |
Prijatelju Milanu Vladanovom Đorđeviću
Ave Serbia
[uredi]Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče:
Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala -
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevko i grobe, u kolevki sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
Maćedonija
[uredi]U svakoj planini imaš svoga zmaja,
I vile brodarke pokraj sviju reka,
Na svakom raskršću po jedan kralj čeka,
I starinski napev poljima bez kraja.
Sve za suncem kao narodi što sele,
Idu deca putem kud su prošli stari,
S nevidljivom zvezdom u oku što žari,
S njinom strašnom reči navrh usne vrele.
Zastave vihore mrakom, kao kletve;
Daleki putnici idu drug za drugom
U polja gde nekad car vođaše plugom,
I naše carice pevahu uz žetve.
I unuci idu kud su išli dedi,
Na kamenu istom oštrili su mače;
I strašnu legiju, i od gneva jače,
Vodi sjaj daleke carske propovedi.
Prolaze zastave putišta daleka;
Sutra će da sevnu sablje otrovane...
No legija gde će najposle da stane?
Na svakom raskršću po jedan kralj čeka.
Horda
[uredi]Mi nismo poznali vas po zastavama
Ni vaše heroje od lavova ljuće:
Sve na kolenima vukli ste se k nama
Noseć mač ubice i luč palikuće
Bez buktinja ide ta vojska što ćuti,
Požar sela svetli za marševe gorde...
Vaše gromke himne ne čuše nam puti:
Nemo ubijaju deca stare horde.
Polomiste više kolevki, o srama!
Nego herojima otvoriste raka.
Podaviste više njih u posteljama,
Nego što ste u krv srušili junaka.
Uzeli ste oči freskama sa svoda,
Glave kipovima heroja iz bajke;
Spržili ste seme u strahu od ploda,
I reč ubijali ubijajuć majke.
Presiti se zemlja od krvavog vala,
Ali vam pobeda ne osvetli lice:
Jer lovor ne niče s bunjišta i kala,
On je za heroje a ne za ubice.
Vardar
[uredi]I usta prorokâ i mišca junakâ,
Napiše se snagom tvoje svete kapi.
Sad kroz naša srca idu krupni slapi
Tvojih svetlih struja i ognjenih zraka.
Svoj hleb i lovore zalili smo tobom;
Molitva i himna, obe su te pune;
Pune su te naši vapaji i strune;
Kao Mlečni Puti sjajiš našim dobom.
Uzeli smo gordo u svoje trofeje
Sve tvoje ognjene zastave i mače,
Oplenili tvoje smaragde što zrače,
I tvoje matice razveli u leje.
Ovde se borahu pretci s potomcima:
Lavovi od tuča motre žive lave;
Dve tvoje obale dve su naše slave:
Mi smo pobednici bezmerni nad svima.
Tečaše iz carske legende, a sada
Robuješ u priči o nama; i grubi
Sen naših legija sad na tebe pada;
Sve tvoje vetrove nosimo u trubi.
Hercegovina
[uredi]Naši će im vetri pepeo razneti,
Spraćemo sa stene pogane im stope:
Zaboli smo koplje na velikoj meti,
Sad je put naš nalik na sunčane snope.
Pašće paučina na mečeve grube,
A skromno će ralo opet da zasvetli;
I kao što juriš sad oglase trube,
Uranke će mirne da javljaju petli.
I poći će k slavi odmah od početka
Nov porod sve tragom naših legiona,
Blažen, u kolevci on ču kako pretka
Prati u legendu glas pobednih zvona.
Znaće da je samo ona zemlja svetla
Gde nikad još nije pala suza srama;
Gde su deca na mač ime oca metla
Što živi u himni i u molitvama.
Himna pobednika
[uredi]Pobeda će preći sve puteve naše,
I oglednuti se u dnu sviju reka;
Umirućim dati kap iz svoje čaše,
A novorođenim kap otrovnog mleka.
Ova ista polja što krv jednih žali,
Urodiće drugim pričešćem i hlebom;
I trag ovih istih sto su danas pali,
Videće se sutra kako svetle nebom.
Jer docnije krupni ognjevi da planu,
Treba iskra onih što umru u sjaju;
Samo zore koje iz očaja svanu,
Prikažu grob pretka i put naraštaju.
Jer je otadžbina samo ono kuda
Naš znoj padne gde je krv očeva pala;
I plod blagosloven rađa samo gruda
Gde su mač zarđan deca iskopala.
Samo buktinjama zbori se kroz tmine;
U zrcalu mača budućnost se slika;
Preko palih idu puti veličine;
Slava, to je strašno sunce mučenika.
Bregalnica
[uredi]Opraćemo tobom oči našoj deci,
I čelo proroka u trenuti sudnje,
Reko koja posta u mačeva zveci
Svetlom međom izmeđ istine i bludnje.
Kao varnica si izbila iz mača,
I svoj put prosekla između dva doba;
I digla sve ognje iz svog sjajnog droba,
Da bi jedan narod zano kud korača.
Vodo vapijućih u velikoj noći,
Osvetljenim putem sada ide pleme;
Na rukama punim pobedničke moći
Nosi svoje rodno nebo, kao sleme.
Sveta reko gde se oglednula slava,
Omađijan narod doneo je na te,
S pobožnošću žreca i gordošću lava,
Svoje bele orle i svoje penate.
Tvoj luč sevnu da se uždi oreola;
I nosiš, do juče nepoznata nikom
Sve sunčane mreže i zvezdana kola;
I vriš pod ognjištem i pod žrtvenikom.
Kao tvoje ždrelo što ne zna da skrene,
I međe su srca nemenljive, preke:
Naša duša ima boju naše stene,
I naša krv teče kud i naše reke.