HII Ljubimejši moj!
| ←HI Ljubimi predragi druže! | HII Ljubimejši moj! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija |
Ovo će biti poslednje pismo o mojim putešestvijam; (ibo pričina ove godine črez Poloniju u Belu Rusiju, a otuda črez Liflandiju, Kurlandiju i pročaja u Lajpsik putovanja, jošte ne imajući svoga okončanija, odložiće se na drugo vreme. Premda i meni samom ovi poslednji događaj sasvim osobiti mi se pokazuje, rekao bi[h] kao da sam se za putovanje na ovi svet rodio po tomu što ove iste godine, kad nisam mislio ni pet milja pravom linijom učiniti, više od 500 nemeckih prešao sam milja).
Kad u Lajpsik dođem, nađem pri gospodinu Brajtkopfu jedno pismo iz Šklova na me, u kojemu gospodin Stratinovič nalaže mi od strane generala Zoriča da dam na znanje gdi se na[h]odim. Nemedleno otpišem da ću ovde čekati društva s kojima poći u Šklov. Meseca septemvra dođu trgovci otuda, ali meni bude zaludu čekanje. Kažu mi da se do Bele Rusije hoće najmanje 40 dukata, koje ja nisam imao iz uzroka, što, nadajući se da će mi na jesen otkud god novci doći, hodao sam po najlepši gradovi u Saksoniji - Drezdi, Altenburgu, Cajcu i pročim. I tako otidu ingleske gineje u vetar, a ja ostanem opet kao i pre bez ništa.
Pođem, dakle, u Beč. Ovde, opet po mojem običaju, počnem lekcije davati. Ovi sam prvi red u životu u teškom dugu bio. Tipografčika jošt nisam bio sasvim isplatio, neke knjige nemecke nakupovao, i trošak do Beča, — natrpa se koje s čim do 200 f[orinti]. Ne sumnjam nimalo, videći kako mi moji učenici pošteno plaćaju, da do desetak meseci meni će lasno preteći toliko novaca da se sasvim odužim i čist ostanem; ali mi je mučno da ljudi tako dugo čekaju. Na svaku ruku misleći, dođe mi na um da pišem u Moldaviju i da ištem u zajam od mojega dobroga prijatelja, episkopa romanskoga, ovu sumu. On znam da ima, i rado u zajam daje otkud zna da će mu se vratiti. Jedno me plašaše, bojim se da mi i[h] ne pokloni, a od onakova ljubezna čoveka poklon odreći se primiti, to je nevozmožno. Nevolja je jača od stida! Što mu drago, pomislim, ta uzajmio, ta poklonio, ovo se mora iskati. Sednem i napišem pismo i, ako ne verujete, evo vam ga, čitajte.
Ljubimi i predragi moj,
gospodine episkope!
Što rekosmo, to, fala bogu, i učinismo; ja Franciju i Ingliteru blagopolučno obiđo[h], i sad vam pišem iz sred Beča. U ovi čas bi[h] vam se mogao zakleti da sam već naumio primiriti se na jednom mestu, ako me moja kud silom ne odvuče sudbina. Ovo jošt ako mi dosta ne bude, ni sam već ne znam šta bi mi se hotelo. No, premda mi počti ne ostaje šta bi[h] želio, ništa manje toliko sam se redi prevario da k tomu ne bi[h] smeo sebi verovati, baš da se živ posvetim. Sad, zasad, ni za što toliko ne marim nego da mi je 42 dukata u gotovu novcu. Ako moji dlanovi tako pravo pogađaju kao popa Mauka nos, bez sumnjenija neće godina proći, a ja ću više nego mi je od potrebe novaca imati, jer me sve svrbi, kad desni, kad levi, dlan. Može ko lasno pomisliti da sam ja sad baš kao Omirov vitez od Scigje utekao, a upao u Harivdu, to jest da sam se jedva strasti putovanja izbavio i nama[h] zatim u nedug srebroljubija zapao, i da sam u ovom poslu pravi otac Mauk, kojega nos ne bi tako svrbio da mu vino nije milo bilo, koje, kako bi mu na um palo, a često bi padalo, taj čas bi ga i siroma[h] nos za nevolju počeo svrbiti. Pravda, podoban je odveć po nesreći priklad, i znaci se, više nego bi[h] i sam rad bio, pokazuju jednaki; al’ neka mi kaže ko zna: može li mi drugojače biti kad sam se zadužio? Ako mi je ko neprijatelj, sad se ima čemu veseliti, jer nikada u životu nisam imao ni desetu čast ovoga duga na vratu. Verujte mi, dragi goslodine, da s velikim strahom idem kojekud lekcije davati, kao da sam svemu Beču dužan, i sve pogledam, kad na desno, kad na levo, da me ko za vrat ne ščepa i ne vikne: daj plati što si dužan! Pak da me dlanovi ne svrbu? Čudim se što mi koža s mirom na leđi stoji! Odisej zaisto nije se mogao u većoj smetnji naći kad su mu vetrovi iz mešine utekli, nego li sam ja sad. Mučno ćete sebi voobraziti kakvo bi mi veliko dobro učinio onaj ko bi mi uzajmio ovoliko novaca da mi se odužiti. No može ko doći ovde da mi ovako mudroslovi: dobro, ako ti ko to sad uzajmi, kako ćeš se odužiti kad ćeš opet pod dugom ostati onom koji ti uzajmi? Nek ćuti, veli mu se! Što je potreba o svačem spominjati? To ja i sâm dobro znam da mi niko i ne kaže; ali u ovom poslu siroma[h] dužnik podoban je bednu bolesniku koji se s jedne na drugu okreće stranu u nadeždi da će mu što bolje biti. I ovo je veća, nego ko misli, sreća da čovek može od jednoga uzajmiti za odužiti se drugomu, i tako dalje, dok umre i uteče, pak onda nek trči za njim ko sme. Obače ja se zaisto u ovo ne uzdam: ta šat ne umrem do deset meseci; nisam ja sâm na svetu; to bi pravi sijaset bio! A onda (ako ne i pre) moći ću se sasvim odužiti, pak tada - što bog da. Već vi sami sad, ljubimi moj Leone, možete pogoditi na što ovo pismo sluti; više reči bile bi sasvim izlišne. Pišite kom ovde od vaši[h] poznati[h] trgovaca da mi uzajmi od vaše strane 42 dukata; bili kakvi mu drago, samo nek su pravi dukati. Izvinite moje derznovenije i budite uvereni da ja ovako ne bi[h] molio, razve koga vesma ljubim i počitujem. Ostajem i proč[aja].
Ovo pismo napišem u jednu nedelju po ručku s namerenijem da ga sutradan na poštu dam, kad eto ti dva moja učenika dođu zvati me da idem s njima u predgradija prohodati se. Jedan je Carigrađanin Grigorije Mavrokordatos, a drugi, iz Tesalonike, Toma Papazoglus. Zapitaju me o čem je pismo i komu? A kad čuju, počnu žaliti se na me zašto do nosim sujetno popečenije, a ne kažem njima svoju potrebu. Sutradan dadu mi bankocedule od 200 f[orinti] i odužim se. I tako ovo pismo ostane.
Činjaše mi se da nisam iz Beča ni izlazio, kao da sam se tu rodio i naumio život provesti. Na iduće leto imao sam neskazanu radost viditi u Beču ljubimoga gospodina Luzinjana, koji se tada vospraštavaše iz Carigrada za London.
Druge godine zovne me moj predragi gospodar Maksim Kurtović da i njegovim kćerˊma, Mariji i Hristini, na franceskom i talijanskom jezikam lekcije predajem, što ja jedva sa svim srcem dočekam. Opredelimo sat od 11 do 12. Kako se lekcije svrše, nosi se jelo na trapezu, moram ostati na ručku. Rečem, jednom, čestnoj i razumnoj gospođi Kurtovića, moleći ju da mi dozvoli u drugi koji sat pre ili posle podne dolaziti i mojim učenicam lekcije davati. „Svake nedelje od vas, kad nisam gdi pozvat, ručati, to može biti; ali svaki dan - ne; razve ako [h]oćete da svaki dan s vami ručam, o drugoj plaći za lekcije nek nejma reči.” Dokaže ona to svojemu suprugu i sutradan odgovori mi da se mene radi veći ručak ne gotovi, da se nji[h]ova deca i pri ručku u razgovoru polzuju; no budući da sam ja odveć ѕcrupoloѕo (sovestan), a ono nekˊ bude kako ja [h]oću, to jest nauka za [h]ranu. Sad uprav poznam da mi sa svim srcem obed daju i tako celu ftoru godinu nikad nisam pomislio gdi ću ručati. Ali, ko bi se nadao od ovakovi[h] dobrodetelni[h], ljubezni[h] i božji[h] ljudi i dušâ da su oni naumili bili mene prevariti. Nisu mi hoteli, kao proči, na mesec plaćati; a kad se svrši godina i meni se iznenada nameri put, a oni mi onda za svu godinu plate, koliko da im se nisam u kući ni vode napio. A ja sam tako zadovoljan i radostan bio što sam pri njima trapezu imao, da, ne sat no tri na dan da sam tu predavao lekcije, jošt bi mi se činilo da im dovoljno ne odslužujem i da im dužan ostajem. Ljubimi drug moj, nije jelo i piće što se ceni i pohvaljuje; ako će, ne znam kolika i kakova delikatna, vkušenija i pića danas čovek uživati, sutra je opet gladan i žedan i onomadnašnja jela nimalo nam danas ne pomažu. Nije, dakle, čast i vino što mene čini ovde pisati, nego način srdečni, ljubezni, blagorodni i slatki, s kojim nam dobrodeteljni ljudi svoj hleb i napitak daju; koje nam tako ljubezno i milostivo daju da, gledajući i[h], rekao bi kao da nam srce svoje spriopštavaju. Ovo je što ja ovde hvalim i proslavljam. Čistoserdečije, dobrota i božestvena, čista ljubov, ovo je [h]rana srca i napitak duše, koje se nikad zaboraviti ne mogu, niti u glad i žeđ preobratiti. Evo, dakle, onaj tajni prejestestveni način Melhisedekov i samoga preblagoslovenoga spasitelja našega, črez koji hleb i vino vsevišnjemu bogu na čistu prinošava se žertvu kad se s ljuboviju daje i prima. Jošt u jednom pismu ja sam vam napomenuo da je mene gospodin Maksim Kurtović i u Smirni svoju dobrotu i blagodejanije pokazao. No, navlastito sad, gledajući da ja s vozmožnim userdijem i revnostiju polezne lekcije čadam njegovim predajem, kako on tako i čestna i dobrodeteljna supruga njegova gospođa Jelena, rodom i dušom blagorodna, opisati ne mogu kako su mi dobri i ljubezni bili.
Podobne jošt jedan od prvi[h] naši[h] trgovaca, gospodar Konstantin Damčo, kojega sam kćerˊma nekoliko meseci na [i]talijanskom jeziku lekcije davao, kako on, tako i blagonaravnejše i svete duše gospođa njegova u velikoj ljubovi i milosti su me imali. Jedan mlad trgovac iz Filipopolja, zovomi Dijamandis, celu mi je godinu plaćao za uroke, kao i proči, i kvartir pri sebi bez plaće davao. Svi moji učenici, da su mogli, u nedri bi me nosili. Po ovomu možete suditi kako je meni lepo u onom prekrasnom carstvujuštem gradu! Ja bi[h] pred bogom neblagodaran čovek bio kad ne bi[h] sebe za blagopolučna u ovom životu i u sostojaniju, u kojem se nahodim, vmenjavao. Jedan dobri junoša Bolgarin počeo je plakati kad sam mu kazao lane da ću poći, nego da traži sebi drugog učitelja. I ja sam teško sožalio. No nepreodoljena želja da jošte što za života na štampu izdam, sve je pobedila; zašto u Beču i lekcije predavati i o ovom delu raditi - nije mi moguće bilo.
U Šklovu čekao sam ravno šest meseci tipografa i kako sam sasvim poznao da on ne misli svoju reč održati, po[h]itio sam u Lajpsik doći. Moj blagodetelj general Zorič dao mi je za ovo 6 meseci koliko je obeštao bio za celu godinu, to jest četiri stotine rublji; darovao mi je i jednu lisičinu, što vredi sto rublji. Tu sam rasprodao, za ne potezati breme sa sobom, sve moje knjige nemecke i franceske, latinske i [i]talijanske (krome oni[h] ingleski[h] koje sam na dar u Londonu polučio); nemecke uzeo je general za svoju biblioteku.
Ove zime u Lajpsiku, budući da u tipografiji nije s poslom navale, izdati ću do 28 tabaka. Jedan dobri gospodin od naši[h] soplemenika, sâm svojevoljno, i u Šklov i ovde pisao mi je da će mi u ovom pretprijatiju pomoći, koje uzdam se da će Do voskresenskoga pazara učiniti; na kojega nadeždu polagajući, obeštao sam se na leto istorije neki[h] znameniti[h] ljudi izdati, za predstaviti naciji našej u primeru slavni[h] i veliki[h] lica onu istu nauku koju sam u „Naravoučenijam“ izjašnjavao. Ova pomoć, ako mi dođe, ispolniću moje obeštanije; ako li pak ne dođe, (koje, bog vjest, kakovim slučajem može se dogoditi, zašto poodavno već ni pisma otuda ne imam, a termin, kad je rečeno bilo poslati, prošao), na ovi način protiv namerenija mojega moraću slagati, ne smejući upuštati se u dug, na kojega mrzim kako na crnu smert.
Ako mi ko za manu pripiše što ortografiju nisam pazio, neka izvoli rasuditi da mi dosad na našem dijalektu s našim slovami gramatike nismo imali. Ja u mojem spisaniju samo sam na naš čist izgovor smatrao. Ь veliki i mali, to je meni svejedno bilo, dobro znajući da Serblji svi, što i[h] je god, „putь” ne izgovaraju „puć”. A izrečenija, koje bi zvečalo na bl u nas nejma. No, što se ovoga tiče, ako se s vremenom pravila za ovo dadu i ustanove, (koje ne sumnjam), onda će se moći ispravnije pisati; a mene će dobri i razumni ljudi izviniti, znajući da nikakovo majstorsko delo u svom početku ne može savršeno i sasvim ispravno biti. Za ove posle [h]oće se stotine godina i više rodova ljudi koji jedan za drugim dolaze; ne valja ni oni da dođu ovde samo da žvaću.
Što mi vi u vašem poslednjem pismu opominjete da će se gdiko naći koji ili iz prostote svoje ili (što je gore) iz lukave i prosvešteniju razuma čelovečeskoga sasvim protivne politike pod izvetom revnosti k svetopočitajemim sujeverjam neće svoga truda poštediti, i sve što može govoriti i tvoriti za vospetiti ili, ako ništa, a ono barem za kasniti opšte dobro i polzu, koja bi se črez ova nova spisanija pričiniti mogla, to je meni dobro poznato. Ali, s druge strane, ovo me teši i obnadeždava što sad veća čast znamenitiji[h] u naciji našoj, kako sveštenstvo, tako i mirjani, imaju oči otvorene i nećedu već ni kroz naočari, jošt manje kroz tuđe oči da gledaju, no sami svojima bogodanim zenicama pronicateljno i skroz smatraju šta je što.
Evo nas, dražajši moj, za ovi red pri koncu mojega putovanja, u kojega opisaniju, kako sam u početku rekao, hoteo sam proslaviti imena mojih prijatelja i blagodjetelja. Ja im vozdajem kako mogu, a pravedni i milostivi bog vozdati će im kako on može. Pritom, uzdam se da će ovo jošte poslužiti za vozbuditi bogoljubive i dobra srca ljude u naciji našej, ako kad vide koga siromaška i oskudna, kako što sam i sâm bio, koji uprav nauku želi, traži i k njojzi kao žedan jelen k vodnim istočnikom teži, da se ne odreku pomoći mu. Nauke ljubitelj, pak mladić, koji čuvstvuje u sebi sklonjenije, sposobnost i dar ka učeniju, nek se lasno ne predaje očajaniju ako se kad u tesnoti nađe. Na konac, nek je preporučeno ovo delo svim blagorodnoumnim opštego dobra želateljem, kad se nađe jošt ko da s učeni[h] jezika na naš što lepo i polezno prevoditi preduzme, neka ne prenebregu ruku pomoću dati mu, nimalo ie sumnjajući se da će s vremenom ovo pretprijatije prečestnom opštestvu vesma polezno biti. Zašto ovo se čisto vidi kao sunce, da dok god jedan narod na svojem maternjem jeziku knjiga nejma, prinužden je u tamnosti uma i u varvarstvu ležati i sve na gore preuspevati. Sverh svega i najposle, što sam god govorio i napisao, iz prave ljubovi k dobrodetelji k čelovečestvu i k srodnim mojim i govorio sam i pisao. „Іneѕt“, veli slavni i veliki u nauci Inglez Bako Verulamius, „ineѕt іngenіo humano motuѕ quіdam arcanuѕ et tacіta іnclіnatіo іn amorem alіorum, quі ѕі non іnѕumatur іn unum vel paucoѕ naturaliter ѕe diffundit in plureѕ.“ „Jest u jestestvu čelovečeskom dviženije neko tajno i mučeće sklonjenije k ljubovi drugih, koja, ako se ne uprazni u jednoga ili u male, prirodno izlijava se na mnoge.”
Ljubeći te, ljubimi moj, i čestitajući ti novi god, prebivam sav tvoj.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|