HIMNA BOGU
Trošni gradići smršenih misli,
Plašljive slike zaludnog stra,
Visoke kule namera taštih,
Padajte dole u crni prah!
Bogu namenuh ovaj trenutak,
Pred njime stojim miran i bled:
Gospode sveti, vičem i molim,
Utehe daj mi najslađi med!
Šta ne hte činit’ oholost pusta
Gazeć’ i tareć’ život mi mlad;
Nesitim zub’ma satrt’ je htela
Mladoga veka ozbiljan rad;
Al’ ti si, Bože, drmnuo nebom,
Od sila tvojih začu se let —
I pade bedem duhova zlobnih
I lepše sijnu podmlađen svet.
Čitave vojske pritvornih srca
Hitnuše na me ledeni nož,
Mrtva života kandžama oštrim
Poneti šćaše ko više mož’;
A ti im samo zagrme pretnjom,
I prsnu vražji utvrđen grad,
Pade silestvo sebičnih strasti,
Stvori se metež, stvori se jad.
Pa ko ti neće priznati jakost,
Staranje, ljubav, milost i moć,
Što se na kril’ma promaje tihe
Iz neba spušta i dan i noć.
Slave i hvale usklika jaka
Dižem ti u srcu najživlji vir,
Jer si u grudi sasuo čiste:
Utehu, život, pokoj i mir.
