Herceg Vladislav/9

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
DEVETI PRIZOR



DEVETI PRIZOR
Župan Đurađ u lanci s pratnjom dolazi.


HERCEG (gleda ga, momcima):
Lance dole, to je stric hercegov!
(Momci skinu županu lance)
Dođi bliže striče i županu!
Jošt smo svoi, jošt si knez Zahumski
I lepoga župan Nevesinja.
ŽUNAN (Ćuti, ne miče se.)
HERCEG:
Hodi bliže, rad sam koju reći
Pre neg što ti sud sudije kažu.
ŽUPAN:
Tvoj sam sužanj, ali rob ti nisam!
Stariji sam rodom i letima,
Nepristoi t' zapovedati mi!
HERCEG:
Hola glavo! krvi Nemanjina!
Nikad s uma podreklo ne smećeš!
Dobro! A ti stoj gde ti je volja.
Želio sam, nisam zapoved’o.
(Siđe s prestola i pristupi županu.)
Sad ti neće herceg govoriti,
Već krv krvi i stricu bratanac,
I stub stubu jedne domovine.
Zar ti držiš, da je slast za mene
Tebe gledat’ sužnja u okovi,
I sudigi toj čestitoj glavi?
ŽUNAN:
Nit te pitam, niti razpitujem!
Kad što radim, samog sebe slušam:
Čini, što ti tvoja pamet kaže!
HERCEG:
Da je meni sreća huda bila,
Da pred tobom tako stojat’ moram,
Ne bih ni ja drugo govorio.
Zato sam se i sišo s prestola,
Da ne misliš vlast s tobom govori,
Već da vidiš, da sa svoim zboriš.
Nemoj mislit, da si izgubio
U očima sveta i moijem,
Što si bio u boju nesrećan.
Sreću bojnu Bog sa neba deli;
Dobar junak svetao u grob pada.
Kom se čini, da pred svetom pada,
Svoju cenu lako preteruje,
Navalice drugoga prezire,
Pa sam sebi i drugima greši,
Nit se s njime daje govoriti.
Zato evo i opet ti kažem:
Tvoja zvezda za oblak zaiđe,
Al’ je sjajna, k’o što je i bila:
Kad nestane izpred nje oblaka,
Zasija će lepše neg’ ikada,
K’o sunašce, kad ga s’ zaželimo!
ŽUPAN:
Niti tražim cene ni utehe!
HERCEG:
Al ja tražim strica rođenoga!
Krv nas veže, otaštvo nas veže,
Junačko nas poštenje svezuje;
Što ja želim, to s’ i tebi hođe,
Kud ti ideš, na to i ja smeram;
Za Zahumsku živimo i mremo:
Pa što nebi jedan uz drugoga
Išli k celi kao prijatelji,
Već podižeš na mene oružje,
I Zahumsku u crno uvijaš,
Krv prolivaš na zlo domoviGne,
Kojom srĐću kupit’ bi joj mog’o!
ŽUPAN:
Siđi s toga zlatnoga prestola,
Koi meni starešinstvo daje;
Daj mi pravo, koje mi dolazi,
Koje mi je otac ti preuzo,
Pa ćeš bit’ mi prvi do kolena,
Nosiću te na srdcu mojemu
Ko istoga sina Voislava,
Ljubiću te k’o rođena sina,
Činiću ti više neg’ ovome!
HERCEG:
Zar je tebi ovaj zlatni prestol
Od sveg drugog draži i miliji?
ŽUPAN:
Kad bih hteo mog o b’ ga neimat’
Al’ oteti nedam ga nikome.
HERCEG:
Tvoj stric ga je mome otcu dao,
Od mog otca meni je ostao:
Kako možeš držat’ i govorit’,
Da ti ga je kogod odtrgnuo?
ŽUPAN:
Mene najnre Bog na svijet posla,
Sam mi dade tim pravo na njega.
A tvoj otac više lasti znade,
Kod strica nam moje mesto uze!
HERCEG:
Nemoj, striče, govorig’, što nije!
Moga otca međ živima nema,
Sin mu ime dužan je braniti.
Ti si strica svoga uvredio
Mlado svoje srdce slušajući.
Voleo si ženu od prestola;
Stojaše ti u vlasti izbrati.
Šgo učini, sam si učinio.
ŽUPAN:
Pravo, koje meni sam Bog dade,
Nemože mi niko oduzeti.
Na taj prestol Bog me je poslao,
Ne priliči ljudma, uzet’ mi ga.
HERCEG:
Dve su misli u dve naše glave,
Ostavimo drugom nek presudi.
Gledni ovu svijetlu gospodu,
Pred svakim se moraš pokloniti.
Gospoda su, da je više nema,
Junaci su, da ih boljih nema,
Sva se njima Zahumska ponosi.
Pust’ nek’ oni presudu izreku.
Ja jošt ne znam, šta su dokonali,
Al sam gotov reč im poslušati.
Reknu l’ oni, da si kriv, županu,
Odreci se kavge i mrzosti,
Priznaj mene za svog gospodara,
Ja ću tebe za svog roditelja;
Izreknu li, da kriv, striče, nisi,
Evo ti se živim Bogom kunem,
Ja ću s mesta sa prestola sići,
I pred tobom koleno saviti.
Kaži, jesi l’ ovom redu voljan?
ŽUPAN:
Moje pravo od Boga dolazi,
Njemu samo Bog suditi može.
HERCEG:
Kad dva tvrda čela udare se,
Jedno mora pući i prsnuti.
ŽUPAN:
Ko je jači, slabijega tlači,
Al’ Bog pravdu drugačije meri.
HERCEG:
Nemožemo l’ zajedno živiti,
Jednom od nas mrijeti se mora.
To se moglo i meni sgoditi,
Al’ zasad je red na tebe, striče!
ŽUPAN:
Smrt i one sa prestola skida
Koi živi na njemu se sjaju;
Dokle mogu, svoje ću iskati;
Mrtva glava i ne treba prava.
HERCEG:
Kad sav narod moje pravo štuje,
Šta pomaže tebi, nehteti ga?
ŽUPAN:
Prava daju narodu vladari,
Svoje pravo s više dobijaju.
HERCEG:
Pa što nisi ovaj prestol isko,
Dok mi otac u životu bješe?
Lakše pru ti bija razmrsiti!
ŽUPAN:
Nemre zrno, ako i ne niče;
Izniknuće, kad mu vrćme dođe.
HERCEG:
I ne možeš srdce privoleti?
ŽUPAN:
Nikad! I to nek su zadnje reči;
Više tebi odgovarat’ neću.
HERCEG (popne se na prestol):
Sad govorte, ja sam gotov — ali
Lica su vam kao oblak mračni,
Pogled vam je kao zrak ledeni, —
Ne govorte, — bojati se groma,
Strašiti se munje plahovite,
Koja dušu od tela razstavlja.
(Županu.)
Striče dragi! Jošt sudije ćute,
Jošt se nezna, šta su odsudili;
Jošt mač oštri leži u korica,
Koi svetu svezu će preseći,
Što nas jednog drugom privezuje;
Već poslušaj, što sam govorio,
Na dobro je i moje i tvoje.
Sva će nam se zemlja sradovati;
Sad se čuje jauk na sve strane,
A onda će svud pesna kliknuti.
Ta pomisli na milu Zahumsku,
Pa s’ ostavi srdca i ljutine;
Narod hoće, da ja nad njim vladam,
Ja te molim, da mi ti pomogneš.
Pruži ruku, budi mi roditelj.
Složićemo svoje prijatelje,
Izvešćemo naše vitezove,
Potuć’ ćemo zemaljske dušmane,
Raznećemo ime po svijetu,
Srbu ćemo obraz osvetlati:
Oh! Nije li ovo lepše, striče,
Neg’ tražiti pravo nepriznato,
I ubijat’ sebe i rođake.
(Pruži mu ruku.)
ŽUPAN (ćuti i ne pogdeda tamo).
HERCEG (žestoko):
Perem ruke: govor’te presudu!
VOJEVODA ALTOMAN (iziđe na sredu):
Tako Božja lica ugledali,
Kako samo na pravdu gledamo;
Tako pravo Bog sudio nama
Kako pravo sudimo županu.
Župan Đurađ sin od kneza Vukca,
I sinovac vojvode Sandala,
Vojevoda od Sokola grada,
I gospodar župe Nevesinjske,
Digao je ljude na oružje,
Ustao je buntom na hercega,
Neveru je njemu učinio,
Bacio je pokolj među ljude,
Palio je sela hercegova,
Robio je ljude hercegove.
Zato ima po zakonu starom,
Kog nam dedom pradedovi daše,
A dedovi nama ostaviše,
Mačem svoju izgubiti glavu.
SVI SUDIJE:
Jednoglasno tako presudismo!
(Tišina.)
VOJEVODA ALTOMAN (hercegu):
Gospodaru, eto ti presude.
Izvrši je, il’ je preinači:
Mi smo svoju dužnost učinili,
Milost stoi u tvoim rukama.
(Vrati se u družinu.)
HERCEG (gleda na župana) :
Sad si čuo; imaš li šta reći?
ŽUPAN:
Ti nemaju vlasti suditi mi.
Ni sam ja im tu vlast dat’ ne mogu,
A ko drugi nikad ni toliko.
HERCEG:
Nije pravo, što ti držiš, da je,
Već što kažu ljudi i zakoni.
Jošt ti jedan sat života dajem,
Prepravi se, da k Bogu polaziš.
Župan (okreće se da ide, i polazi):
HERCEG (gleda za njim, pa onda vikne):
Stani! Imaš ženu i dečicu,
Zar im ništa poručiti nećeš?
ŽUPAN (ne osvrćući se):
Nek svak čini, što mu dužnost kaže.
(Polazi dalje k vrat’ma. Tišina.)
HERCEG (siđe s prestola):
Glavo od tuča, srdce od čelika!
I ko t’ mrzi, divit’ ti se mora.
Sišao si sa pravoga puta,
Al’ bi dao glavu, da nijesi;
Grešiš, ali za grehom ne ideš;
Mučenik si, al svijetu nisi.
(Poćuti malo.)
Ja ne prolih krvi Nemanjine:
Id’ kud hoćeš, čini, što ti drago!
(k sudijama)
Divite se? Imate i čemu!
Znam ja dobro, koga i kud puštam.
Pustite ga, nek k svoima ide,
Neka skupi čete razštrkane,
Nek se složi s sinom Voislavom,
Nek dočeka pomoć od despota:
Kad u boju pod sablju mi dođe,
Vera moja, skinuću mu glavu,
Ak’ uzmogu, ko drugom dušmanu.
Al g’ ovako pogubit’ nemogu!
(k županu)
Id’ što stoiš? kad te tu ne drži
Ljubov k rodu, i ljubov k narodu,
Ne stoj! Čuo s’, da možeš, kud hoćeš.
Kupi vojsku, sabiraj junake,
Baci razdor u zemlju Zahumsku,
Grob razmetni svoga roditelja,
Izvad’ brata iz groba ledena,
I baci mu kosti gavranima.
Turi pokolj međ braću rođenu,
Zavad’ decu jedne domovine,
Pali kuće, i sgaraj žitnice
Znoj krvavi nevinog ratara,
Sve potuci najbolje junake
Perjanice i moje i tvoje,
Slomi krila svojoj dedovini,
Srč joj popi iz starih kostiju,
Istoči joj krvcu na slavinu,
Odseci joj ruke do ramena:
Sve to turčin i želi i čeka;
Boga moli i danju i noću,
I klanja mu na dan po sto puta,
Samo da se kaur ne sjedini,
Već da jedan drugom oči kopa,
Kako ć’ oba slepca okovati!
Idi! — Idi, kud te sudba vodi;
Bog sve vidi, pa će svakom sudit’!
(Okrene se od župana.)
Blagi Bože! Ti jedan sve možeš:
A ja samo mogu htet’ i želit’,
Što u dušu nebo mi ulije,
A učinit’ samo to mi s’ može,
Što mi drugi ne ukrate ljudi.
Mislio sam, krv će prolivena
Izmiriti strica sa sinovcem;
Držao sam, ljubov k domovini
Sjediniće misli razvrgnute;
Rekao sam: tvoj će stric viditi
U nesreći prst samoga Boga,
Pa će Bogu, ne tebi, popustit’,
I pružit’ ti otčinsku desnicu,
I poslat’ ti brata Voislava,
Diku svoju i tvoju podporu,
Da stanemo jedan uz drugoga,
Da dignemo zahumske junake,
Da s’ složimo sa Srblji ostali,
Da satremo turskoga krvnika,
Da vratimo Srbiji slobodu,
Da nam sijne, k’o što je sijala
Pod Dušanom pod carem velikim!
Al’ sad vidim, da sam se varao.
Kad na mene stric rođeni mrzi,
Kako će me tuđa krv ljubiti?
Kad mi braća kročiti ne dadu,
Kako će mi stranci pomagati?
Oh neslogo! kosovsko kopile!
Ubila te Božija desnica!
Ti si Srba u crno zavila,
Ti ćeš večnim robom učinit’ ga!
Ime ćeš mu napravit’ porugom,
Da će ga se i sam uklanjati;
Svoju kapu s glave će bacati,
A s tuđom se gorom ponositi;
Bratu svome zlotvorom će biti,
A tuđinu verna udvorica;
Od svoga će begat’ i prezati,
A stranome slepo verovati:
Svi će drugi narodi cvetati,
A Srbstvo će plakat’ i kukati!
(Ućuti iznemogavši. Duboka tišina.)
ŽUPAN (okrene se i pristupi hercegu):
Vladislave!
HERCEG (Okrene glavu od njega.)
ŽUPAN:
Sinovče!
HERCEG (Ćuti i uzdiše.)
ŽUPAN:
Herceže!
(Klekne pred njega.)
Pogledaj me, evo ti se klanjam!
Što si meni slobodu darov’o,
Iz ruke mi mač si iztrgnuo;
A namera t’ sveta i visoka
Iz vraga ti načini sprežnika.
Sile neznam do volje božije,
A živit’ mi s’ tek za dobro mili.
Oružje mi volju nesalomi,
Smrtni sud mi mis’o ne okrenu:
Al’ ta ljubov k srbskoj domovini
Povrati ti strica izgubljena.
Vladaj, sine, dugovečno t’ bilo.
Do danas sam krvnik tebi bio,
A po danas krv za tebe daću.
HERCEG (digne strica):
Je l’ istina, što mi reče, striče,
Il’ me vara sanak poželjeni?
ŽUPAN:
Istina je moje dete drago!
Al’ nek’ časa u danu ne bude,
Da s’ ne setiš, šta si govorio.
Odričem se prava dedovskoga,
Što mi sam Bog sa rođenjem dade,
Predajem ga tebi s blagoslovom,
Uživaj ga u sreći i miru,
I proslavi sebe u svijetu,
Stan’ imenom do sama Dušana,
Al’ učini, što si naumio!
HERCEG:
Bog svesilni na nebesi živi,
Gromom bije, ko se krivo kune,
A sve čuje, što ko samo misli:
Neka gromom razmrska mi glavu,
Nek mi sprži mozak vrućičinom,
Nek mi telo živinom raztoči:
Ako kadgod s ove staze siđem
I na sreću srbstva zaboravim.
Ta to mi je duša, kojom živim,
To je cel, za koju samu živim!
ŽUPAN:
Sad me pusti, da se gdegod smirim.
I železna savija se ruda
Kad je teret veliki pritisne,
Kamo l’ živa neće klonut’ duša,
Kad tolike na nju nagnu strasti.
Pust’ me doma, nisam za gostbinu.
HERCEG:
Možeš ići kuda ti je drago.
Ostaneš li u belom Trebinju
Zlatnim ćeš nam taj dan učiniti;
Poželiš li taki Nevesinju,
Tvoja radost i moja će biti.
(Seti se.)
No stan’ malo! Mal’ nesmetoh s uma:
Od velike i težke radosti
Uzpregnuše m’ misli u pameti!
(knezu Sanku)
Dovedi mi sužnja današnjega!
ŽUPAN:
Sužnja? Brže reci, Vladislave,
Da zla nije, koje jošt i neznam?
HERCEG:
Ko je u zlu, od sena mu s’ plaši!
Nije zlo, već dobro, ako Bog da!
Bog mi dade struk bela bosilja,
Da t’ ga danas za kalpak zadenem,
Da ga nosiš, pa da se ponosiš.


Vinjeta1.png


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 135 godina.