Herceg Vladislav/52
| ←Jedanajsti prizor | Herceg Vladislav Pisac: Jovan Subotić DVANAJSTI PRIZOR |
Trinajsti prizor→ |
DVANAJSTI PRIZOR
HERCEG (sam odmahne rukom):
Ali bolje, što si s’ uklonio,
Nisu naši dani za junake!
Ta nismo li sami zaostali
Kao drvo kom odseku grane,
Pa moramo propast’ te propasti,
Poješće nas i same pobede,
Pak sad na što da koljem junake,
Kad ne nosi dobra ni pobeda!
(Poćuti.)
Vidim ja već, šta s’ od mene ište:
I hoću ti, rode i to dati!
(Poćuti.)
Istina je, i ovim će putem
Progutat’ nas turska majstorija,
Ali neće sa takim besnilom,
Kao što bi kad bi nas nadbili.
Onako b’ me možda koja majka
U nevolji svojoj i proklela,
A ovako svak će me žaliti
I suzama grob mi orositi.
(Pritisne oko.)
Natrag suzo! Ovo moje oko,
Koje smede Dušanu dignut' se,
Nesme tebe u sebe pustiti.
Vladislav će sa suvim očima
U grob sići na odmor večiti!
(Poćuti.)
Tako! Tako! Nek sami presude!
Reknu l’ složno, i pristanu l’ voljno
Da s’ bijemo s Turci do poslćdnjeg,
Onda ćemo složno udariti,
Pa il’ pasti ili propevati
Svi slobodni u zemlji slobodnoj.
Snažna volja često čudo svrši.
Ali ako za mirom navale,
Tu početi bilo b' izgubiti.
Jer gde nema prave čiste volje,
Il’ nevolje, koja duh uzdiže,
Tu s’ nikakvo čudo ne učini.
A nam’ danas, kako stvari stoje,
Nema spasa bez čuda božija.
(Vikne.)
Kneže Sanko!
|