Херцег Владислав/52
| ←Једанајсти призор | Херцег Владислав Писац: Јован Суботић ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР |
Тринајсти призор→ |
ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР
ХЕРЦЕГ (сам одмахне руком):
Али боље, што си с’ уклонио,
Нису наши дани за јунаке!
Та нисмо ли сами заостали
Као дрво ком одсеку гране,
Па морамо пропаст’ те пропасти,
Појешће нас и саме победе,
Пак сад на што да кољем јунаке,
Кад не носи добра ни победа!
(Поћути.)
Видим ја већ, шта с’ од мене иште:
И хоћу ти, роде и то дати!
(Поћути.)
Истина је, и овим ће путем
Прогутат’ нас турска мајсторија,
Али неће са таким беснилом,
Као што би кад би нас надбили.
Онако б’ ме можда која мајка
У невољи својој и проклела,
А овако свак ће ме жалити
И сузама гроб ми оросити.
(Притисне око.)
Натраг сузо! Ово моје око,
Које смеде Душану дигнут' се,
Несме тебе у себе пустити.
Владислав ће са сувим очима
У гроб сићи на одмор вечити!
(Поћути.)
Тако! Тако! Нек сами пресуде!
Рекну л’ сложно, и пристану л’ вољно
Да с’ бијемо с Турци до послћдњег,
Онда ћемо сложно ударити,
Па ил’ пасти или пропевати
Сви слободни у земљи слободној.
Снажна воља често чудо сврши.
Али ако за миром навале,
Ту почети било б' изгубити.
Јер где нема праве чисте воље,
Ил’ невоље, која дух уздиже,
Ту с’ никакво чудо не учини.
А нам’ данас, како ствари стоје,
Нема спаса без чуда божија.
(Викне.)
Кнеже Санко!
|