Herceg Vladislav/43

Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
TREĆI PRIZOR

TREĆI PRIZOR
Vojvoda Velimir Jamometović uđe i pokloni se.

HERCEG:
Jesi l’ ti, vojvodo?
O dobro midobro mi došao.
VOJVODA VELIMIR (briše suzu):
Ja, herceže. al’ zlo ti dolazim.
Dobro moje leži u Ružici!
HERCEG (tešeći ga):
Ne ron’ suze, slavni Velimire!
Tvoje rane ja sam naplatio,
Tvoju braću ja sam osvetio.
VOJVODA VELIMIR:
Je s’, herceže, i do Boga t’ hvala!
Na tri dana samo da pre stiže,
Ne bih danas plak’o u Trebinju,
Već bi bili na putu k Stambolu.
Oh kukavni moji sokolovi,
Što vas kljuju po gori orlovi,
I razdiru jarostni zverovi!
Da nas sreća za malo posluži,
Za tri dana, za tri kratka dana,
Pod Stambolom skoro bi kliktali.
Eh, kakvi su to junaci bili,
Sam bi im se radovao Marko.
Ta baš zato i prolevam suze,
Što onaki zaman izginuše!
(Tare suze.)
HERCEG:
Ja sam tebi pravi dan javio,
A stigo sam, kad sam uročio.
VOJVODA VELIMIR:
Ti si iš’o na orlovi krili,
A izdaja od munje ih uze.
Ej, izdajo! prokleto ti ime ,
Ti Rassiju u srdce udari,
Zadade joj ranu u prsima,
Od koje nam preboleti neće!
HERCEG:
A znade l’ mi kazat’ izdaicu?
VOJVODA VELIMIR:
Ta znadem ga, ne znalo ga sunce!
Srbska ga je utroba rodila,
Srbska ga je majka od dojila,
A on danas srdce joj izčupa.
Knez Grubeša izpod Sutorine
Moj pobratim, i prijatelj stari,
Sa kojim sam dane provodio,
Kao da nas jedna majka rodi,
I jošt bolje neg s bratom rođenim.
HERCEG:
Pa šta ga je moglo pobuditi,
Da pogazi staro prijateljstvo,
I Turčina na brata dovede?
VOJVODA VELIMIR:
A šta j’ ono pobudilo Vuka,
Da izdade tasta na Kosovu?
Što bi za vlast i dušu prodao,
I poštenje dao za gospodstvo.
Narod mene za vođu izabra,
A njemu se to na žao dade,
Pa se pusti u dogovor s Turci.
Oni njemu Rašku obećaše
U državu dok mu je kolena,
A on njima predade junake,
Kakve Raška više rodit’ neće!
HERCEG:
To je, brate, naša prokletinja,
Što smo radi svi biti stariji,
I nad sobom nikog ne trpimo,
Koga srbska odljulja kolevka,
Pa nam srbskim glasom zapoveda.
VOJVODA VELIMIR:
Imaš pravo jasni Vladislave!
Ja sam njemu više put’ rekao:
Ako mu je iole zamučno,
Što se meni narod pokorio,
Neka kaže kao bratu svome,
Pa ću s njime vladu podeliti ,
Ili mu je svu samom predati. —
HERCEG:
Pa ne htede?
VOJVODA VELIMIR:
Ne htela mu vemlja
Kosti primit’, kad đavolsku dušu
Ad proguta, k’o što će progutat’! —
Na što, brate! Što bi to činili?
Danas, sutra, Vladislav će doći,
Pa će svu vlast sebi prisvojiti,
Niti ćeš je ti, nit’ ja imati!
HERCEG:
A ha! To je! vidiš, da pogodih!
Pa sad gde je?
VOJVODA VELIMIR:
Eno g’ u Prizrenu.
Kod vezira sedi i prezjava,
I služi ga ka i drugi sluga,
A u narod nesme ni kročiti.
Ali dan, dva, sve ćs s’ zaboravit’,
On će vladat’ pod krilom Turčina —
HERCEG:
To ne veruj! neće njega Turci
Dugo držat’ da narodu sudi.
Dok im treba, dotle će ga trpit’,
A kada im viša ne uztreba,
Baci će ga k’o dete sigračku,
Koja mu je iz volje izišla.
Nego reci, kako s’ ti, sokole!
VOJVODA VELIMIR:
A kako će sokolu da bude,
Kom obadva krila odsekoše,
I obadve noge obraniše,
Pa nemože jadan ni skakutat’,
A kamo li pod nebo uzletit’!
Jedna jošt' me radost uzdržava,
Da sam sebi smrti ne poželim,
Što ti tako slavno slomi Turke,
I osvetla obraz Srbadiji,
Blagosloven, ko te je rodio,
Srećan bio, kuda god hodio!
HERCEG (uzdahne):
Moj vojvodo, slomili smo Turke,
Al’ koja nam vajda i odtuda?
Da izpade, k’o što sam mislio,
Onda bi se mogli radovati.
Al’ ovako (maše glavom) ništa dobra, kneže!
VOJVODA VELIMIR:
Šta, hercežo, ne govori toga!
Sila dobra pobeda t’ poseja,
Ta pre toga već smo svi mislili,
Da se Turci pobiti ne mogu,
Pa im svaki s puta se uklanja;
Ne hte narod ništa počinjati,
Znajuć’ da im odolet’ ne može.
A sad raja drugačije sudi.
Gle i naša sablja može seći!
Pa i Turci znadu uzmicati!
Tako slušah narod govoriti.
K tom dolazi sreća ili sudba,
Da uzmicat’ svagda moradoše,
Kadgod dosad s tobom skobiše se.
Pa kad odsad s tobom udare se,
Srblji ćedu ići na pobedu,
Jerbo drže, druga bit’ ne može,
A Turci će mislit’ na beganje,
Jer veruju, to im je suđeno.
Mnogo dobra iz tog’ biti može
Za kukavnu našu otačbinu.
HERCEG:
Pa kako je danas u Rassiji?
Može li se što tamo početi?
VOJVODA VELIMIR (uzdahne):
Baš ni malo, ni danas ni sutra!
Dosta mutne vode proteći će
Brzim Labom i mutnom Sitnicom,
Dok narodu strah sa srdca siđe.
Ta ne može ni zamerit’ mu se,
Šta pretrpi, šta l’ i danas trpi.
Mnogi paše u gori u boju,
Al’ troinom više njih izgibe
Po kućama na mirnom ognjištu.
Besne Turci po Rassiji bednoj
Kao gladni međ ovcama vuci.
Ne pitaju, ko uz nas pristade,
Već sve davi, ko je ugledniji;
Ne pitaju, ko uze oružje,
Već tek glede, ko ga nosit' može,
Pa il’ seku, il’ u Tursku vuku,
Te pljuj na krst, i natiči čalmu.
Ko tu može i pomislit’ samo
Da se diže i na njih udara?
A ko bi im smeo i spomenut’,
Kad izdaja srdce im ugrize,
Pa će vidit’ crnog izdaicu
I u onom sa neba anđelu.
Sa te strane ni čemu s’ ne nadaj,
Već pomaži, ako bez nas možeš.
HERCEG:
A kako su sada Arbanasi,
Od kad svoga izgubiše Đurđa?
VOJVODA VELIMIR:
I to t’ mogu baš po sebi kazat’,
Kad nas Turci u gori satrše
Prekrijem se u jednoj jazbini,
Te me tako srećom ne nađoše.
Ti potuče na to Ibrahima,
Pak i oni iz gore odoše,
A ja onda drži stranputicom,
Koje prosi, pa se čim zarani,
Koje prosi, kad mi ne dadoše,
Te proderi do u Arbanase.
Mišljah tamo dušom odahnuti
Pod okriljem slavnog Skenderbega.
Kamen ću se i tu odmoriti!
Đurđa sablja poseći ne mogla,
Ali smrtna kosa pokosi ga.
S njim preminu sreća Arbanaška.
Danas tamo grozni viju Turci
K’o po gori oni ljuti vuci.
Dave, seku ka i u Rassiji,
Pod jednako. Ni od tud’, herceže,
Ne nadaj se nikakvoj pomoći.
HERCEG:
Pa o dobru govoriš, vojvodo?
Na dobro se moglo pomisliti,
Kad ja pođoh s odabranom vojskom,
Kakvu Srblji nikad ne vidoše.
Od kad ona pade na Kosovu,
A ti stoja s tvoji sokolovi
U Ružici u čarnoj gorici
Kao soko na steni u gnezdu
Čekajući, da mene uglediš,
Pa da sletiš sa braćom junačkom
Na Turčina, na starog dušmana,
Ko na utvu soko zlatokrilu.
Desno krilo Skenderbeg nam vodi,
Znaš li more, Skenderbeg vojvoda,
Što nikada pred Turci ne pregnu,
Već sto puta leđa im našara,
A na levom Grgur sa svojima,
Slepi Grgur iduć’ na dušmane
Da pokaje svoje oči čarne —
(uzhićen)
Tu se moglo o dobru govorit’,
Tu je mogla jedina pobeda
Dušanovo carstvo podignuti,
I Srbima cara povratiti!
(Ožalosti se.)
Ali, kako glas mi donesoše,
Da bezsmrtni Skenderbeg preminu,
Kako gavran iz gore Ružice
Sa krvavim doleti mi kljunom,
A Srbija ni noge ne posla,
A kamo li vojsku obećanu:
Odma videh svoje dobro jutro!
Poznah time, da sudbina neće,
Da se Srbin jarma oslobodi,
I ostane narod međ narodi,
Već da ga je na žrtvu prinela
Celi, koju tek budućnost znaće.
Dok sam drž’o, da nam samo treba
Salomiti silu busurmansku,
O pobedi ni sumnjao nisam.
Al’ sad vidim, da imamo, kneže,
Protivnika, kog niko ne dobi,
Koga niko nikad ne nadmudri,
Kom se svaki pokloniti mora,
Bio čovek, bio narod silni,
A to j’ sudba, koja svetom vlada.
Badava su zahumski mačevi
Vezirevu silu salomili;
Uzalud će i jošt' koja slavna
Nakitit’ nas vencima pobeda:
Celi onoj, za koju ti živim,
I živiti za vredno nalazim,
Doći neću, jer doći nemogu,
Jer Bog neće, da do nje dostignem
Pa sad sve mi j’ izgubilo važnost
Život mi je krpa izaprana;
Kud pogledim grob otvoren vidim,
Koji će nas pre posle progutat’.
Zvezda naša pada i gasi se,
I možda će na svagda pomrknut’!
VOJVODA VELIMIR:
Kad ti tako, herceže , govoriš ,
Da kakvu ću ja pesmu početi?
HERCEG (pristupi mu naglo):
Trzaj s rane zavoj, pa umiri,
Dočekati ništa dobra nećeš!
VOJVODA VELIMIR (gledi ga dugo i ćuti):
Kad je tako, jedna ovdv pljušti —
(Trza zavoj na glavi.)
Teci krvi, odleći životu!
(Hercegu.)
Kod tebe sam lek duši tražio,
Pa kad leka ni za sebe nemaš,
Šta će meni bogalju sunašce,
Kom bol muči i dušu i telo!
HERCEG:
Tako, kneže! umrimo junački,
Kad junački živit’ ne da nam se.
Ne možemo dušmane satrti,
I živiti slavno k’o dćdovi,
Al’ možemo smrću naterat’ ih,
Da nam snazi duha poklone se!
VOJVODA VELIMIR:
S Bogom dakle!
HERCEG:
Kud misliš, vojvodo?
VOJVODA VELIMIR:
Za sat, za dva, kutić gde naći ću,
A posle me bac’te, kud hoćete.
HERCEG:
Ili hteo živit’ il’ umreti,
U mome si dvoru k’o u svome.
(Viče.)
Sanko!
KNEZ SANKO (uđe).
HERCEG:
Vodi u dvor vojevodu,
I smesti ga kao brata moga.
Vojvoda Velimir (gledi u hercega):
Sunce sjajno, da l’ ćeš Srbljem granut’?
(Polazi.)
HERCEG:
Oblaci se strašni navukoše,
Pomrknuće nad Srbljima sunce!
KNEZ SANKO (odvodi vojvodu).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.