Херцег Владислав/42
| ←Први призор | Херцег Владислав Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР |
Трећи призор→ |
ДРУГИ ПРИЗОР
Херцег лагано уђе, стане, погледи их, и да им знак, да излазе. Кнез Вукац и кнез Санко поклоне се и изиђу.
ХЕРЦЕГ (сам, тихо):
Махомету, добро у циљ гађаш!
Да покајеш свог гласника главу
Три силене на нас водиш војске:
Ал’ мир волиш, ако мир хоћемо,
А за тај тек једну главу иштеш!
Једна глава мала је одкупа
За читаву Захумску државу,
И ко т’ неће једну главу дати,
Да сви други своје сачувају?
За мир иштеш главу херцегову!
Мислиш, сви ће Захумци скочити
И предат’ ме, ко Србљи Стефана,
Деспот Ђурђа несрећнога сина?
Но се вараш, ак’ и јеси мудар!
Моју главу сам ја дат’ ти могу.
Нек’ ја нећу, добити је нећеш,
Ма сву турску дов’о царевину.
Јошт је свима моја воља закон,
Сви ће за мном у ватру у воду;
Јошт Захумски кликћу соколови
Жељни крви османских делија;
Јошт властела памти Бранковића,
Кога браћа Турци отроваше,
Кад им најпре Лазара издаде:
Јошт би мог’о, честити падиша,
Своју главу с мојом изгубити,
Као Мурат своју са кнежевом!
Али куд ћу, кад ми сам Бог неда.
Скендербеже, ти старино дивна,
Никад ниси од речи утек’о,
А сад мене тако изневери!
Зар баш онда мораде умрети,
Ти, који ћеш довека живити!
И ти си ми, роде, бољи био,
Него судба, на коју се роди.
Ти би био невиђена дика
И највишем престолу на свету,
Па ти бија суђено умрети
На албанској маленој столици
Младост своју у робству провести
А сав живот у тежким борбама
Са змајеви и љути тигрови!
(Ућути.)
КНЕЗ САНКО (уђе):
Један страни жели к’ теби ући.
Леву руку у завоју носи
А главу му превој увезује.
ХЕРЦЕГ:
Нека уђе.
КНЕЗ САНКО (изиђе).
|