Herceg Vladislav/42
| ←Prvi prizor | Herceg Vladislav Pisac: Jovan Subotić DRUGI PRIZOR |
Treći prizor→ |
DRUGI PRIZOR
Herceg lagano uđe, stane, pogledi ih, i da im znak, da izlaze. Knez Vukac i knez Sanko poklone se i iziđu.
HERCEG (sam, tiho):
Mahometu, dobro u cilj gađaš!
Da pokaješ svog glasnika glavu
Tri silene na nas vodiš vojske:
Al’ mir voliš, ako mir hoćemo,
A za taj tek jednu glavu išteš!
Jedna glava mala je odkupa
Za čitavu Zahumsku državu,
I ko t’ neće jednu glavu dati,
Da svi drugi svoje sačuvaju?
Za mir išteš glavu hercegovu!
Misliš, svi će Zahumci skočiti
I predat’ me, ko Srblji Stefana,
Despot Đurđa nesrećnoga sina?
No se varaš, ak’ i jesi mudar!
Moju glavu sam ja dat’ ti mogu.
Nek’ ja neću, dobiti je nećeš,
Ma svu tursku dov’o carevinu.
Jošt je svima moja volja zakon,
Svi će za mnom u vatru u vodu;
Jošt Zahumski klikću sokolovi
Željni krvi osmanskih delija;
Jošt vlastela pamti Brankovića,
Koga braća Turci otrovaše,
Kad im najpre Lazara izdade:
Jošt bi mog’o, čestiti padiša,
Svoju glavu s mojom izgubiti,
Kao Murat svoju sa kneževom!
Ali kud ću, kad mi sam Bog neda.
Skenderbeže, ti starino divna,
Nikad nisi od reči utek’o,
A sad mene tako izneveri!
Zar baš onda morade umreti,
Ti, koji ćeš doveka živiti!
I ti si mi, rode, bolji bio,
Nego sudba, na koju se rodi.
Ti bi bio neviđena dika
I najvišem prestolu na svetu,
Pa ti bija suđeno umreti
Na albanskoj malenoj stolici
Mladost svoju u robstvu provesti
A sav život u težkim borbama
Sa zmajevi i ljuti tigrovi!
(Ućuti.)
KNEZ SANKO (uđe):
Jedan strani želi k’ tebi ući.
Levu ruku u zavoju nosi
A glavu mu prevoj uvezuje.
HERCEG:
Neka uđe.
KNEZ SANKO (iziđe).
|