Herceg Vladislav/29

Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
PRVI PRIZOR

ČETVRTO DEJSTVO

PRVI PRIZOR
Vrt i šumica na Nevesinju.

VIDOSAVA (sama, sedi):
O zašto mi to dokaza, majko!
Kako sam ti preveć srećna bila,
Dok tu tajnu nisam doznavala.
Iz raja me reči t’ izvedoše!
(Ustane.)
S Bogom ostaj moje zlatno doba,
Kad sam smela na njega misliti,
I u misli nevino grlit’ ga:
Ah, i ko će sestri zameriti,
Što svog brata voli neg drugoga ?
(Ćuti.)
A sad? smem li sad na njega mislit’?
Smem li sebi, smem li drugom kazat',
Da ga volim više neg ikoga,
I da mi je draži od očiju?
(Trgne se.)
Vidosavo, šta izusti tužna?
Nije više, k’o što dosad bješe;
Nije brat ti, o kome govoriš,
Već krv tuđa, k’o ma koja druga!
Nesme tebi više mio biti! —
Al’ ko može to iskat’ od mene?
Mogla b’ sebi srdce izčupati,
I mogla bih oči izkopati,
Al’ iz srdca njega izbrisati,
Niti mogu, nit’ od mene traž’te! —
Sto sam puta danas pokušala
Da ne mislim, kad nesmem, na njega;
Al’ što više neću da ga vidim,
To mi jače pred oči izlazi:
I što češće sama sebi kažem,
Da mi nije brat ni surodica,
Sve u lepšem javlja mi se liku,
Sve čudnija svetlost ga obliva!
P’onda na snu,— ah! na snu! — Oh! lepi
Sanci, što mi nema noć donosi
Jeste divni, al’ ste samo sanci ,
Sen života, prazna igra misli,
Stvori, koji ne podnose sunce!
(Zamisli se.)
Kako ću mu pogledat’ u oči?
Ah, mora ću pred njime begati
Kao srna izpred mrka vuka!
Ta nek samo u oko mi gledne,
Pa će vidit’, šta srdce oseća!
Zašto, Bože, stvori ljudsko oko
Da srdašcu bude izdaica!
(Ćuti.)
Kakvim li ću imenom ga zvati?
Da mu kažem, mili braca?
Nije! Da mu reknem, jasni gospodaru?
To je ime hladno i čemerno!
Da mu kažem, sladki Vladislave!
(Uhvati se za usta.)
Oh kako je to puno i sladko!
Puna usta mirisava smilja,
Puno srdce rumena veselja!
Ali, sele, šta bi svet rekao?
(Pođe.)
Blago moje, skri se u njedarca,
Da te niko nit’ vidi, nit’ čuje:
Sjajni liku, uvi mi s’ u srdce
Ko svilenka u svoju čauru,
Pa kad tiha ponoć sve uspava,
Ti izmili iz tvoga uvitka,
Da te gledam, da te se nagledam,
Da te ljubim, da te se naljubim.
(Odlazi lagano.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.