Херцег Владислав/28

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ДЕВЕТИ ПРИЗОР

ДЕВЕТИ ПРИЗОР

ХЕРЦЕГ:
Све нам иде, како пожелисмо.
Очевидно сам нам Бог помаже.
Војевода Алтоман:
А јеси ли војску преправио?
Јер, мислиш ли ударат’ на Турке,
Одмах мораш на њих ударити.
Даље дође, ко прије урани.
ХЕРЦЕГ:
Све је данас, војводо, преправно.
Да недође јуче Турчин нама,
Сутра мишљах слат’ гласника њима,
Да им јави госте нечекане.
Народ ми се боја зажелио,
Па свак радо плуг са мачем мења.
Зло и беда, што нам Србље дави ,
Које бесна сила притиснула,
Глас пустила у наше планине,
Ко год чује, срдце му с’ потреса,
За њих плаче, за себе се боји,
Па два срдца свак у себ’ осећа.
Једва чека, да с’ удари с Турци,
Да одмасти браћу пиштајућу,
Да опере љагу са Србинства,
Да заклони своје од несреће.
Ти знаш добро Србље, војеводо!
Док су сами, хоће да с’ покољу,
Један другог послушати нећ .
Један другом пута дати неће;
А кад једног дирнеш, ил’ уцвелиш,
За срдце си и друге ујео,
Закукаће и ко му се свети,
Лупиће те, и од ког с’ не надаш.
То ће ваљда Србље сачувати,
И ако их несрећа притисне.
Док свој с својим и пева и плаче,
Пре ил’ после неслогу ће стрести,
И ударит’ сложно на душмана.
А и султан сад с овом поруком
Послужи ми, као брат рођени.
Чусте л’ само, како народ букну?
ВОЈЕВОДА АЛТОМАН:
Није свакој ватри веровати.
Који пламен од једаред букне,
Плане нагло, ал одма с’ угаси.
Овај пос’о не свршује с’ лако.
Ту ће проћи доста годиница,
Биће срећних и ведрих данака,
Ал’ кад кад ће с’ небо натуштити,
И духнуће плаха холуина.
Биће добра, и биће добита,
Ал’ ће многа капа остат’ пуста,
Многа празна постати торбица.
Цел велика грдне иште жртве,
А жртве се лако досађују.
Хоће л’ народ постојан остати?
Хоће л’ моћи жртве поднијети?
Хоће л’ хтети до на крај терати,
Ако драче на том путу нађе,
Смрт опази, где с’ животу нада,
Штету трпи, где корист изгледа?
ХЕРЦЕГ:
Народ гледи на своје старије.
Јесу л’ ови добри и ваљани
Неће народ иза њих остати;
Јесу л’ ови на жртве готови,
И последњу народ аспру да ће;
Док год ови пред њиме предњаче
Народ натраг ударити не зна.
А да ови верни ми остану,
Да несмеду натраг ударити,
Да пред собом само добро виде,
А за собом самрт и тамницу,
То, војводо, моја брига биће.
У тебе се могу поуздати?
ВОЈЕВОДА АЛТОМАН:
Ради, што је добро за државу,
Па ћу т’ радо ову главу дати.
ХЕРЦЕГ (Воиславу):
И Воислав са мном погинуће
А оставит’ свога брата неће?
ВОИСЛАВ:
Пре ће око око ми издати
Нег Воислав свога Владислава!
Ид’, куд хоћеш, за тобом ћу ићи,
Чин’, што хоћеш, уз тебе ћу бити;
Где год видим мога Владислава,
Свуд ће бити на славноме путу,
Где се име међу звезде пише,
И спомен се веков’ма предаје.
ХЕРЦЕГ (узме левом руком Алтомана, десном Воислава за руку):
С једне стране мудрост и зрелина,
С друге стране снага и врлина,
А међ њима чиста крепка воља:
Ако с’ тако до цели не дође,
Сам Бог неће, да се до ње дође.

ЗАВЕСА ПАДНЕ.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.